Završni rad br. 628/SS/2015 Meningitis Lucija Žbulj, 4890/601

2.5. Tuberkulozni meningitis 

Tuberkulozni  meningitis  u  odraslih  nastaje  tijekom  hematogenog  širenja  bacila 

Mycobacterium tuberculosis, kada se formiraju mali tuberkuli u subependimalnom parenhimu 

mozga, na korioidnom spletu i na meningama. Ti se tuberkuli obično povećavaju i kazeozno 

nekrotiziraju, a bacili mogu prijeći u subarahnoidalni prostor [4]. 

Bolesnici s tuberkuloznim meningitisom loše se osjećaju, gube tek, mršave, katkad se 

konfuzno  ponašaju,  letargični  su,  imaju  uporne  glavobolje,  subfebrilnost  i  noćno  znojenje. 

Simptomi traju tjednima prije nego što se pojave zakočenost vrata, Kernigov znak, te pareze 

moždanih živaca kao znak bazalnog meningitisa (najčešće 3., 6. i 7.).  Likvor je serozan pod 

povišenim  tlakom,  povišene  su  stanice  i  proteini,  sniženi  su  glukoza  i  kloridi.  Liječi  se 

primjenom kombinacije antituberkulotika (izoniazid, rifampicin) [4]. 

 

2.6. Gljivični meningitisi 

Infekcije  gljivicama uobičajeno počinju inhalacijom  spora, pa su početne infekcije u 

plućima  koje  mogu  biti  asimptomatske  ili  mogu  uzrokovati  povišenu  tjelesnu  temperaturu, 

produktivni  kašalj  i  bol  u  prsima.  Lokalizirana  plućna  infekcija  gljivicama  najčešće  ostaje 

lokalizirana  u  plućima  dok  postoji  uredna  stanična  imunost.  Slabljenje  stanične  imunosti 

omogučuje gljivicama da se reaktiviraju i prošire na meninge [4]. 

Gljivični  se  meningitis  liječi  antimikoticima.  Najčešća  komplikacija  infekcije 

gljivicama jest hidrocefalus, kada treba učiniti ventrikularnu drenažu [4]. 

 

2.7. Djelomično liječen meningitis 

Ponekad  se  bolesnicima  u  ranom  stadiju  bolesti  a  prije  pojave  tipičnih  simptoma 

meningitisa,  dijagnosticira  upala  srednjeg  uha  ili  sinusitisa,  te  im  se  prepiše  peroralna 

antibiotska  terapija.  Ovisno  o  primjenjenom  antibiotiku,  infekcija  se  može  djelomični  i 

privremeno  potisnuti.  Takvi  bolesnici  mogu  odavati  dojam  lakšeg  bolesnika,  meningealni 

znakovi mogu biti blaže izraženi, a progresija bolesti je sporija. Ovakva situacija može znatno 

otežati prepoznavanje meningitisa [6]. 

18 

 

2.8.  Subakutni i kronični meningitis 

Akutni  meningitis  treba  razlikovati  od  kroničnog  meningitisa  i  od  encefalitisa. 

Kronični  meningitis  počinje  postepeno,  atribut  kroničan  dobiva  tek  onda  kada  znakovi  i 

simptomi traju 4 tjedna [14]. 

Meningealna  upala  koja  traje  više  od  2  tjedna  (subakutni  meningitis)  ili  više  od  1 

mjeseca (kronični meningitis) može imati infektivne ili neinfektivne uzroke (npr. karcinom). 

Dijagnoza se postavlja analizom likvora, obično nakon CT-a ili MR-a. Liječenje je usmjereno 

na uzrok [6]. 

U  kronične  meningitise  svrstavaju  se  upale  središnjeg  živčanog  sustava  (SŽS)  koje 

traju  najmanje  4-6  tjedana  uz  tendenciju  pogoršanja  ili  perzistiranja  tegoba  te  prisutnost 

upalnih stanica u likvoru. Mogu se javiti tijekom niza infektivnih ili neinfektivnih bolesti [14]. 

Infektivni uzročnici su gljivice, TBC, Lymeska borelioza, AIDS, aktinomices i sifilis. 

Neinfektivni  uzroci  su  sarkoidoza,  vaskulitis  i  karcinomi  kao  što  su  limfomi,  leukemija, 

melanomi itd. [6]. 

Osobito  je  važno  uočiti  eventualne  promjene  na  koži.  Najčešći  kronični  meningitisi  

tuberkulozni  meningitis  još  se  susreće  u  našoj  sredini.  Kriptokokni  meningitis  javlja  se 

najčešće  u  imunokompromitiranih  osoba,  danas  najčešće  kod  HIV  bolesnika  ali  i  bolesnika 

koji  se  liječe  zbog  hematoloških  neoplazmi  ili  podvrgnutih  kroničnoj  terapiji 

kortikosteroidima [14]. 

 

2.8.1. Simptomi kroničnog meningitisa 

Većina simptoma je slična onima kao kod akutnog meningitisa, ali se razvijaju tjednima. 

Vrućica može biti minimalna. Česti su glavobolja, bolovi u leđima i  oštećenja moždanih ili 

moždinskih živčanih korjenova [6]. 

Može  se  razviti  komunikantni  hidrocefalus  i  dovesti  do  demencije.  Intrakranijalni  tlak 

može  ostati  povišen  i  manifestirati  se  danima  ili  tjednima  glavoboljom,  povraćanjem  i 

smanjenom  budnošću.  Ako  se  ne  liječi  može  dovesti  do  smrti  unutar  nekoliko  tjedana  ili 

mjeseci  (npr.  kod  TBC-s  ili  tumora)  ili  simptomi  mogu  biti  izraženi  godinama  (Lymska 

borelioza) [6]. 

 

19 

 

3. Dijagnoza  

Dijagnoza  se  postavlja  na  temelju  anamneze,  laboratorijskih  vađenja,  kliničke  slike  i 

lumbalne  punkcije.  Liječenje  zaraznih  bolesti  može  biti  etiološko  i  simptomatsko.  Etiološko 

liječenje  (kauzalno,  prema  uzročniku  bolesti)  provodi  se  specifičnim  antimikrobnim 

sredstvima,  antibioticima  i    antivirusnim  lijekovima.  Simptomatsko  liječenje  obuhvaća  skup 

mjera i postupaka kojima se otklanaju ili ublažuju simptomi bolesti. Simptomatsko liječenje 

zaraznih  bolesti  uključuje  mirovanje,  odgovarajuću  dijetu,  nadoknadu  tekućine  i  elektrolita, 

postupke za snižavanje temperature (antipireza), te opću i specijalnu njegu [2]. 

 

3.1. Dijagnoza meningokokne bolesti 

Kada je riječ o tipičnim oblicima bolesti, dijagnozu meningokokne bolesti moguće je 

postaviti već i na osnovi kliničke slike za koju su karakteristična petehijalna i opsežnija kožna 

krvarenja.  Za  dijagnozu  gnojnog  meningitisa  odlučujući  je  nalaz  lumbalnom  punkcijom 

dobivenog likvora [2]. 

Pri  bakterijskom  meningitisu  likvor  je  pod  povišenim  tlakom,  zamućen,  mutan  ili 

gnojan. Izrazito je snižena i nemjerljiva glukoza [4]. 

Etiološka se dijagnoza postavlja izolacijom meningokoka iz likvora i krvi, a moguće 

ga je izolirati i iz kožnih promjena [2]. 

 

3.2. Dijagnoza seroznog meningitisa 

Na osnovi kliničke slike i pozitivnog meningitičnog sindroma može se samo postaviti 

sumnja  na  serozni  meningitis,  dok  se  konačna  dijagnoza  postavlja  lumbalnom  punkcijom  i 

analizom likvora. Likvor je u seroznom meningitisu  bistar ili blaže zamućen, broj je stanica u 

likvoru povećan, od nekoliko desetaka do nekoliko stotina, pa i tisuća (umjerena pleocitoza), 

a  među  njima  prevladavaju  limfociti.  Biokemijske  pretrage  likvora  (proteini,  glukoza  i 

kloridi)  obično  su  uredne,  osim  u  tuberkuloznom  meningitisu  za  koji  je  karakteristična 

smanjena  koncentracija  glukoze  i  klorida.  Postavljanje  točne  etiološke  dijagnoze  katkad  je 

vrlo  teško,  jer  se  uzročnik  ne  može  uvijek  izolirati  iz  likvora,  pa  u  tome  kadšto  pomažu 

serološke pretrage [2]. 

 

20 

 

4. Liječenje  meningitisa 

4.1. Liječenje menigokokne bolesti 

Liječenje  meningokokne  bolesti    uključuje  antimikrobnu  i  raznovrsnu  simptomatsku 

terapiju.  Antimikrobno  liječenje  provodi  se  10  do  14  dana.  Ostale  mjere  uključuju 

antiedematozno liječenje manitolom i  diureticima, antikoagulacijsku terapiju heparinom ako 

se  razvije  DIK,  primjenu  vazoaktivnih  tvari  (dopamin)  pri  razvoju  šoka,  te  zbrinjavanje 

kardiorespiracijske insuficijencije [2]. 

Bolesnici s gnojnim meningitisom liječe se u jedinici intenzivne skrbi. Liječenje treba 

započeti odmah po postavljanju dijagnoze i to nekim od antibiotika koji dobro prolaze krvno. 

Antikonvulzivna terapija za sprječavanje epi napada [2]. 

Antibiotici izbora su penicilin, ceftriakson ili cefotaksim. Odlučne suportivne mjere su 

izdašna nadoknada tekućine te mjere snižavanja intrakranijskog tlaka u meningitisu [12]. 

 

4.2. Liječenje seroznog meningitisa 

Virusima prouzročen serozni meningitis liječi se samo simptomatski. Uz mirovanje i 

analgetike provodi se antiedematozno liječenje, primjenom infuzijskih otopina koje smanjuju 

edem  mozga  (manitol,  10%-tna  glukoza).  Tuberkulozni  meningitis  zahtjeva  dugotrajno 

specifično liječenje antituberkuloznim lijekovima nakon preboljenja bolesti ne preporučuje se 

dulji boravak na suncu bez zaštite [9]. 

 

4.3. Simptomatska terapija 

Simptomatsko se liječenje zasniva na antipireticima i analgeticima, antikonvulzivnim i 

antiedematoznim  lijekovima  te  na  postupcima  intenzivne  skrbi.  Vrlo  je  važno  nadziranje 

bolesnika i redovito praćenje vitalnih funkcija radi ranog uočavanja pogoršanja stanja svijesti 

i  drugih  komplikacija  koje  mogu  ugroziti  bolesnikov  život.  Budući  da  liječenje  katkad 

zahtijeva dugotrajnu hospitalizaciju, važne su i mjere za sprečavanje komplikacija vezanih uz 

dugotrajno  ležanje,  a  to  su  prevencija  aspiracijske  pneumonije,  razvoja  dekubitusa, 

kontraktura, dubinskih venskih tromboza te bolničkih infekcija [2]. 

21 

 

Mirovanje je jedna od osnovnih mjera u liječenju težih zaraznih bolesti. Bolesnik mora 

mirovati kada mu je povišena temperatura, s druge strane mirovanje ne smije biti odveć dugo 

kako  ne bi komplikacije dugotrajnog ležanja [2]. 

U odraslih je prognoza za potpuni oporavak od virusnog meningitisa dobra. Malokad 

se  nakon  preboljenog  virusnog  meningitisa  bolesnici  žale  na  glavobolju,  blaži  mentalni 

deficit,  diskoordinaciju  ili  generaliziranu  asteniju  koja  traje  tjednima  ili  mjesecima.  Tijek 

bolesti  u  novorođenčadi  i  male  djece  manje  je  siguran  i  mogu  zaostati  intelektualni  deficit, 

poteškoće s učenjem i gubitak sluha [4]. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

22 

 

5. Komplikacije meningitisa 

5.1. Kirurške intervencije u liječenju bakterijskog meningitisa 

Od komplikacija bakterijskog meningitisa koje iziskuju kiruršku intervenciju najčešće 

se  radi  o  subduralnoj  efuziji,  subduralnom  empijemu  i  aresorptivnom  ili  komunikacijskom 

hidrocefalusu. Ako se meningitis razvije u slučaju traume, operacija se u pravilu odgađa dok 

ne prođu tri tjedna koliko je potrebno za prirodnu sanaciju [14]. 

 

5.2. Diseminirana intravaskularna koagulacija 

Diseminirana  intravaskularna  koagulacija  (DIK)  posljedica  je  pretjeranog  i 

abnormalnog stvaranja trombina i fibrina u krvotoku. Ako se DIK razvija polako (tjednima ili 

mjesecima), uzrokuje u prvom redu trombotične i embolične ispade, a DIK koji nastaje brzo 

(u  nekoliko  sati  ili  dana)  uzrokuje  u  prvom  redu  krvarenja.  Teški  DIK  brzog  napredovanja 

prokazuje  se  trombocitopenijom,  produženjem  PV  i  PTV  i  sniženjem  razine  fibrinogena  u 

plazmi.  Liječi  se  suzbijanjem  uzroka  i  nadoknadom    koagulacijskih  faktora  (u  svježe 

smrznutoj  plazmi)  i  fibrinogena  (u  krioprecipitatu)  kako  bi  se  zaustavilo  obilno  krvarenje. 

Heparin  se  daje  u  terapiji  (i  profilaksi)  tromboembolija  u  DIK–u  usporenog  razvoja.  DIK 

usporenog razvoja prate simptomi venskih tromboza i plućnih embolija [15]. 

U  teškom,  akutnom  DIK–u  ubodi  (npr.  od  IV  injekcija  ili  punkcije  arterija)  trajno 

krvare, oko mjesta injekcija nastaju ekhimoze i javljaju se obilna gastrointestinalna krvarenja. 

Ponekad  zbog  mikrovaskularne  tromboze  i  hemoragične  nekroze  dolazi  do  disfunkcije  i 

višestrukog zatajenja organa [15]. 

 

 

 

 

 

 

23 

 

6. Profilaksa 

6.1. Profilaksa kod bolesnika s meningokoknom bolesti  

Budući da se u okolici bolesnika s meningokoknom bolešću obično nalazi velik broj 

kliconoša,  preporučuje  se  kemoprofilaktična  primjena  antibiotika.  Primjenjuje  se  samo  u 

osoba koje su bile u vrlo bliskom kontaktu s oboljelima (članovi obitelji, dječji vrtići). Za sada 

nema  učinkovitog  i  sigurnog  cjepiva  za  meningokoknu  bolest.  Danas  postoje  učinkovita 

cjepiva protiv pneumokoka i  hemfilusa koja štite od meningitisa i  drugih invazivnih  bolesti 

prouzročenih tim uzročnicima [2]. 

Osobe  koje  su  bile  u  bliskom  kontaktu  s  oboljelima  imaju  veći  rizik  za  stjecanje 

bolesti pa ih treba profilaktički zaštiti antibiotikom [6]. 

 

6.2. Profilaksa kod bolesnika s seroznim meningitisom 

Ne  postoji  specifična  zaštita  za  najčešći,  enterovirusni  serozni  meningitis,  a  opće  su 

mjere uglavnom neučinkovite [2]. 

 

6.3. Profilaksa kod KME 

Budući da krpelji prenose virus na čovjeka, općim profilaktičkim mjerama sprječava 

se  ugriz  krpelja.  U  tu  svrhu  osobe  koje  planiraju  boravak  u  prirodi  u  krajevima  gdje  je  ova 

bolest  proširena  trebaju  nositi  zaštitnu  odjeću  (duge  hlače)  i  repelentima  (sredstva  koja 

odbijaju  krpelje).  Nakon  dolaska  kući  preporučuje  se  pregled  cijelog  tijela  kako  bi  se 

eventualno  akvirirani  krpelji  što  prije  uočili  i  odstranili.  Krpelja  je  najbolje  odstraniti 

pažljivim kretnjama pincetom. Ako pri odstranjivanju krpelja, u koži zaostane njegova glavica 

najbolje ju je odstraniti kirurškim zahvatom [2]. 

Aktivna imunoprofilaksa provodi se inaktiviranom vakcinom proizvedenom na kulturi 

stanica. Pasivna imunoprofilaksa krpeljnog meningoencefalitisa provodi se intramuskularnom 

primjenom  specifičnoga  hiperimunog  imunoglobulina.  Efikasna  zaštita  postiže  se  ako  se 

primjeni 72 do najduže 96 sati nakon ekspozicije [14]. 

 

 

 

24 

 

7. Zadaci medicinske sestre kod bolesnika s meningitisom 

Odnos  medicinska  sestra  –  pacijent  vrlo  je  važan  u  svim  fazama  sestrinskog  rada. 

Razlikujemo profesionalan i terapeutski odnos koji ovisi o socijalnim odnosima i usmjeren je 

ka  postizanju  pacijentovih  potreba  (ciljeva).  Profesionalan  bi  odnos  trebao  podrazumijevati 

percipiranje  medicinske  sestre  kao  osobe  koja  primjenjuje  svoje  znanje  i  vještine  u  cilju 

postizanja pacijentove dobrobiti. Medicinska sestra treba poštovati pacijentovu jedinstvenost  

i individualnost te njegova prava da sudjeluje u zbrinjavanju [16]. 

Procjena stanja bolesnika početna faza procesa zdravstvene njege je elementarni dio, 

obuhvaća  cjelovitost,  procjenu  psihofizičkog  funkcioniranja,  te  fizikalni  pregled  u  skladu  s 

kompetencijama medicinske sestre. Neizostavni čimbenik u provođenju zdravstvene njege je 

sam  bolesnik,  njegovo  stanje,  dob,  spremnost  na  suradnju.  U  pristupu  infektološkom 

bolesniku moramo razmišljati i zaštiti samog sebe, bolesnika i svih ostalih koji su u doticaju s 

bolesnikom  rani  znakovi  infektivne  bolesti  nisu  specifični,  no  napredovanjem  bolesti  dolazi 

do  porasta  tj.  temperature  i  pojave  simptoma  karakterističnih  za  pojedinu  bolest.  Pomoć 

prilikom smještaja pacijenta, zauzimanja odgovarajućeg položaja, pomoć prilikom hranjenja, 

eliminacije,  održavanje  osobne  higijene.  Monitoring  pacijenta,  kontrola  EKG-a,  kontrola 

disanja i temperature [16]. 

Primjena  antipiretika  i  antibiotske  terapije  prema  odredbi  liječnika.  Kontrola  krvnog 

tlaka  i  stanja  svijesti.  Izvijestiti  liječnika  o  bilo  kakvoj  promjeni  u  neurološkom  statusu. 

Procjena  kvalitativnih  i  kvantitativnih  obilježja  boli,primjena  hladnih  obloga  na  području 

glave,  očuvati  mir  u  sobi  i  zamračiti  sobu.  Mirovanje,  ograničiti  kretanje,  nadzor  prilikom 

ustajanja.  Pomoć  prilikom  pasivnih  i  aktivnih  vježbi.  Edukacija  bolesnika  i  obitelji  (važnost 

izolacije, tijek bolesti, faze oporavka, važnost th). Dati mogućnost pacijentu za verbalizaciju 

strahova i potreba [16]. 

 

7.1. Intervencije u zbrinjavanju bolesnika oboljelog od meningitisa 

1.

 

Osigurati venski put – za parenteralnu terapiju i zbrinjavanje hitnih situacija 

2.

 

Zatamniti prostor, osigurati mir – što manje uznemiravati bolesnika, smanjiti utjecaj iz 

okoline, bolesniku pristupati mirno. 

3.

 

Kontrolirati i evidentirati svijest, vitalne znakove, pojave neuroloških ispada i kožu  – 

kontrolom kože uočavamo osip, edem i krvarenja. 

25 

 

4.

 

Primijeniti propisanu terapiju 

5.

 

Ograničiti  pokretanje  glave  –  podići  uzglavlje  30  %  od  razine  kreveta,  bez  jastuka- 

smanjiti glavobolju 

6.

 

Pratiti unos tekućine, mjeriti diurezu- kontrola prometa vode, planiranje unosa tekućine 

7.

 

Koordinirati fizikalnu terapiju – pasivne i aktivne vježbe za održavanje mišićne snage i 

sprečavanje komplikacija zbog dugotrajnog ležanja [17]. 

Potrebno je potpuno bilježenje svih zapažanja i svih intervencija. Bolesnik je gotovo uvijek 

na  trajnom  monitoringu.  U  vrijeme  provedbe  intervencija  potrebno  je  držati  se  pravila 

sprječavanja hospitalnih infekcija i čuvanja bolesnika i  okoliša od njih. U bolesnika s lakšim 

oblicima  nema  većih  specifičnosti.  Oboljeli  od  gnojnog  meningitisa  hrani  se  putem 

nazogastrične sonde i parenteralno [17]. 

Svaki  boravak  u  bolnici,  bez  obzira  na  težinu  simptoma,  izaziva  emotivne  poteškoće  i 

pojavu tjeskobe i potištenosti. Negativna emotivna stanja mogu nepovoljno utjecati na ishod i 

tijek  bolesti,dužinu  boravka  u  bolnici  i  na  djelotvornost  liječenja.  Važno  je  motivirati  i 

poticati  bolesnika  na  sudjelovanje  u  planiranju  i  provođenju  zdravstvene  njege  te  na 

samostalnost,a  davanjem  pozitivnih  verbalnih  informacija  o  njegovim  postignućima 

omogućiti mu da se oslobodi osjećaja bespomoćnosti i manje vrijednosti [18]. 

 

7.1.1. Pomoć pacijentu pri uzimanju hrane i tekućine 

Pri  zadovoljenju  potrebe  za  unosom  hrane  i  tekućine  prvo  je  potrebno  prosuditi 

pacijentov  tek,  kalorijski  unos  hrane,  količinu  i  vrstu  unesene  tekućine.  Lijepo  i  ukusno 

servirana  hrana,  ugodni  okolinski  uvjeti  pridonijet  će  boljem  prihvaćanju  hrane.  Ako  se 

pacijent ne može samostalno hraniti i piti, medicinska sestra će mu pri tome pomoći. Ako se 

pacijent  hrani  putem  nazogastrične  sonde,  medicinska  sestra  će  uvesti  i  održavati 

nazogastričnu sondu i tako hraniti pacijenta [19]. 

 

7.1.2. Pomoć pacijentu pri kretanju 

Kretanjem  se  održava  normalna  funkcija  sustava  za  kretanje  i  osigurava  pozitivan 

utjecaj  na  brojne  tjelesne  funkcije.  Nepravilan  položaj  može  uzrokovati  pritisak  na  vitalne 

organe,  što  utječe  na  stanje  pacijenta,  isto  tako  i  dugotrajan  boravak  u  istome  položaju  

26 

 

pridonosi  pojavi  brojnih  komplikacija  dugotrajnog  ležanja.  U  skrb  za  pacijenta  važno  je 

uključiti fizioterapeuta i zajedno s njim izraditi plan rehabilitacije [19]. 

 

7.1.3. Pomoć pacijentu pri održavanju normalne tjelesne temperature 

Važno je održavanje povoljnih mikroklimatskih uvjeta u bolesničkoj sobi kao i odabir 

odgovarajuće odjeće. Medicinska sestra će poduzeti potrebne intervencije kako bi se tjelesna 

temperatura vratila u okvire normalnih vrijednosti. Ovisno o stanju, bit će potrebno primijeniti 

kupke ili obloge za povišenje ili sniženje tjelesne temperature, savjetovati pacijentu da smanji 

ili poveća tjelesnu aktivnost, prilagodi prehranu, odjeću i pokrivače [19]. 

Febrilni  se  pacijent  se  osjeća  slabim,  iscrpljenim.  Nema  teka  i  pojačano  žeđa, 

dehidriran je. Koža je crvena i topla na dodir, pacijent je obično nemiran i razdražljiv, a može 

biti  i  pospan.  Oči  su  sjajne  i  katkada  su  osjetljive  na  svjetlost.  Prisutna  je  tahikardija  i 

tahipneja,  znojenje  je  obično  povećano.  Intervencije  medicinske  sestre  usmjerene  su  na 

smanjenje  proizvodnje  tjelesne  temperature  –  smanjiti  tjelesnu  aktivnost,  povećati  gubitak 

topline – mikroklimatski uvjeti, oblačiti pacijenta u laganu odjeću, dovođenje hladnog zraka, 

tuširanje pacijenta u mlakoj vodi, primjena  antipiretskih lijekova, kontrola vitalnih funkcija. 

Promatranje  stanja  svijesti,  promatranje  stanja  pacijentove  hidracije,  osigurati  pacijentu 

visokokalorijsku i visokoproteinsku dijetu, održavati udobnost pacijenta [19]. 

 

7.2. Skrb za pacijentovu obitelj 

Uz skrb za pacijenta važna je i skrb za obitelj- pružiti im potporu, dati informacije o 

reakcijama i ponašanju, o skrbi za oboljelog, postupcima, ohrabrivati ih. Važno je obitelji dati 

informacije. Potrebno je omogućiti obitelji boravak uz pacijenta, važno je uključiti obitelj u 

skrb za pacijenta koliko oni  žele sudjelovati. Pacijent  će lakše podijeliti osjećaje s obitelji  i 

treba poticati komunikaciju [19]. 

 

7.3 Sestrinske dijagnoze 

1.

 

Visoki rizik za  infekciju u/s prisutnošću patogenih mikroorganizama u CNS 

2.

 

Hipertermija u/s infektivnim procesom 

3.

 

Bol u/s osnovnom bolešču 

27 

 

4.

 

Visok rizik za ozljedu u/s općom slabošću, vertigom 

5.

 

Anksioznost u/s nedostatkom znanja u pogledu na bolest, hosptalizacijom 

Anksioznost u/s nedostatkom znanja u pogledu na bolest 

Definicija  –  Nejasan  osjećaj  neugode  i/ili  straha  praćen  psihomotornom  napetošću, 

panikom, tjeskobom, najčešće uzrokovan prijetećom opasnosti, gubitkom kontrole i sigurnosti 

s kojom se pojedinac ne može suočiti. 

Vodeća obilježja 

1.

 

Razdražljivost 

2.

 

Umor 

3.

 

Verbalizacija straha i napetosti 

4.

 

Osjećaj bespomoćnosti 

5.

 

Otežana koncentracija 

6.

 

Otežano suočavanje s problemom 

7.

 

Glavobolja 

8.

 

Otežan san 

9.

 

Pojačano znojenje 

10.

 

Sklonost ozljeđivanju 

Cilj : Pacijent će se pozitivno suočiti s anksioznosti. 

Intervencije 

1.

 

Stvoriti profesionalan empatijski odnos 

2.

 

Opažati neverbalne znakove anksioznosti, izvijestiti o njima 

3.

 

Stvoriti osjećaj povjerenja i pokazati stručnost 

4.

 

Redovito informirati pacijenta o tretmanu i planiranim postupcima 

5.

 

Koristiti razumljiv jezik pri poučavanju i informiranju pacijenta 

6.

 

Osigurati mirnu i tihu okolinu: smanjenje buke, primjena umirujuće glazbe itd. 

7.

 

Omogućiti pacijentu da sudjeluju u donošenju odluka 

8.

 

Potaknuti pacijenta da izrazi svoje osjećaje 

9.

 

Kontrolirati i nadzirati uzimanje terapije 

10.

 

Stvoriti sigurnu okolinu za pacijenta [20]. 

28