Med Pregl 2010; LXIII (3-4): 159-162. Novi Sad: mart-april.
161
Diskusija
Prilikom estetskih zahvata na nosnoj pi ra midi,
neophodno je imati u prvom planu imati dobru funk-
ciju nosa, a tek potom estetski izgled. Ukoliko je
funkcija dobra, mora se takva i sačuvati, a ako je
loša, onda treba uspostaviti dobru funkciju nosa uz
dobar estetski rezultat.
Rinoplastika, kao i ostale estetske operacije, spe-
cifična je po tome što operativni zahvat često ne in-
dikuje sam lekar, već pacijent.
Podjednaka zastupljenost oba pola uz dominan-
tnost mlađeg životnog doba može se objasniti kako
psihičkom vulnerabilnošću mlade populacije na po-
stojeće deformitete i vrlo često preuveličavanjem te-
lesnih mana koje su prisutne, tako i periodom sma-
njenja do potpunog prestanka razvoja nosa i ličnog
masiva (ili masiva lica), te pristankom lekara da iz-
vrše planirani operativni zahvat.
Postojanje psihičke komponente u podvrgavanju
operativnom zahvatu proučavao je Borges, koji je
prili kom preoperativne analize pacijenata kod 20%
njih pronašao poremećaj ličnosti. On nije primetio ra-
zlike u polovima što se tiče poremećaja ličnosti. Ta-
kođe je primetio da je kod više od polovine pacijena-
ta poraslo samozadovoljstvo i to naročito među oso-
bama ženskog pola [3].
Broj operacija je dosta ujednačen po godinama, u
proseku jedna operacija nedeljno. To može biti odraz
činjenice da se estetskom hirurgijom nosa pored oto-
rinolaringologa bave i plastično-rekonstruktivni hi-
rurzi, a i da se deo pacijenata radi veće anonimnosti
opredeli za privatnu lekarsku praksu.
Izbor određenog operativnog koncepta zavisi od
opredeljenja samog hirurga i od deformiteta koji je
potrebno rešiti. Otvorene tehnike korekcije nosne pi-
ramide vrlo su popularne u Sjedinjenim Američkim
Državama, a za njihovu primenu je zaslužan Rethi,
koji je ovaj pristup uveo 1934. godine [4]. Od Rethija
je ovu tehniku prihvatio Šercer i Padovan [5, 6]. Pa-
dovan je sedamdesetih godina prošlog veka demon-
strirao ovu tehniku u Sjedinjenim Američkim Drža-
vama, gde je od Goodmana prihvaćena i široko po-
pularisana [7–11].
Padovan koristi još jedan pristup većim defor-
mitetima nosne piramide i nosne pregrade, a to je
kombinovani spoljašnji i endonazalni pristup kao je-
dini mogući način u potpunom rešavanju teških slu-
čajeva [12]. Mladina smatra da je indikacija za otvo-
rene ope racije bulozan nos, rinomegalija i svaka reo-
peracija nosne piramide, a da je neka od endonazalnih
tehnika predviđena za ostale tipove deformiteta [13].
U slučaju kifotičnog nosa, primarno se koristi endo-
nazalni pristup, a izuzetak su slučajevi rinomegalije
gde je indikovana otvorena tehnika. Kod naših paci-
jenata je u svim slučajevima korišćena zatvorena
tehnika.
Po navodima iz literature, incidencija komplika-
cija kod rinoplastika kreće se između 4 i 18%, a oz-
biljne komplikacije se sreću kod oko 5% pacijenata
[14–17]. Kom plikacije se mogu podeliti po vremenu
nastanka, te po prolaznosti i težini. Po vremenu na-
stanka se dele na intraoperativne, neposredno post-
operativne komplikacije, rane postoperativne i kasne
postoperativne. Po prolaznosti se dele na prolazne i
neprolazne, a po težini na lake i teške.
Teichgraeber kao najčešću komplikaciju navodi
postoperativno krvarenje [15]; u našem materijalu se
nije javljala ova komplikacija.
Oticanje mekih struktura nosa kao reakcija na
šavni materijal nastaje usled korišćenja polifilamen-
tnog šavnog materijala i to primarno zbog provoka-
cije odbrambenih mehanizama organizma, ali i zbog
lakšeg prodora infekcije u dublja tkiva. Huizing i
Groot savetuju obaveznu upotrebu antibiotika i kor-
tikosteroida kod osteotomija, a kombinaciju dvaju
anti biotika u slučaju transplantacije tkiva [18]. Kod
naših pacijenata se u jednom slučaju javio apsces
dorzuma nosa, što je najverovatnije posledica gru-
blje preparacije tkiva uz zaostajanje koštanih partiku-
la. U postope rativnom toku, svi pacijenti su bili pod
antibiotičnom terapijom.
Beekhuis opisuje da se kod 10% pacijenata posle
urađene rinoplastike pojavljuje otežano disanje na
nos [19]. Uzroci otežanog disanja posle rinoplastike
mogu biti brojni: hipertrofija sluznice nosa, pojava
ožiljaka, oštećenja na nivou no sne valvule, kolaps no-
snog vrha zbog gubitka oslonca i brojni drugi.
Pojava perforacije nosne pregrade je trajna kom-
plikacija, koju je vrlo teško rešiti. Komplikacije u
našem materijalu od oko 1,84% ukazuju na to da po-
stoji pažljiv i precizan rad, koji smanjuje mogućnost
komplikacija na minimum. Treba naglasiti da razlog
ovako niskog procenta komplikacija leži i u činjenici
da se patologija nosa u vidu nosne kifoze najlakše
rešava.
Kamer navodi da je broj revizionih operacija po-
sle rinoplastike u porastu i da je u periodu od tri go-
dine koji obrađuje bio 18%. On smatra da svakoj re-
vizionoj operaciji treba pristupiti veoma pažljivo jer
svaka naredna operacija znatno smanjuje šansu za
dobar rezultat [20]. Reoperaciji treba pristupiti tek
šest meseci po izvršenom primarnom operativnom
zahvatu. Mali procenat reoperacija koje smo obavili
(0,9% od broja operisanih) govori u prilog dobrog
preoperativnog planiranja i analize pacijenata.
Dostları ilə paylaş: