Mundarija


 Tohir Malik – qissanavis



Yüklə 270,69 Kb.
Pdf görüntüsü
səhifə3/8
tarix02.01.2022
ölçüsü270,69 Kb.
#44529
növüReferat
1   2   3   4   5   6   7   8
tohir malik qissalarida davr illatlarining fosh qilinishi

1.2. Tohir Malik – qissanavis 

YAratgan  tomonidan  ado  etilgan  iste’dod  haddan  tashqari  kuzatuvchanlik, 

jahon  adabiyotining  eng  sara  namunalari  bilan  yaxshi  tanishlik,  jonli  hayotga 

yaqinlik  uni  badiiy  ijod  maydoniga  etaklab  keldi.    T.  Malik  ilk  qadamlaridanoq 

adabiyotga  o’ziga  xos  ovoz,  o’zgacha  tasvir   usuli va  alohida badiiy idrokka  ega 

yozuvchi  sifatida  kirib  keldi.  Vaqt  o’tgani  sayin  adib  ijodining  ana  shu  jihatlari 

teranlik  va tiniqlik  kasb etib bordi. 

 

Tohir  Malik,  birinchi  navbatda,  qissanavis  sifatida  tan  olingan  yozuvchidir. 



Adibning  qissalari  o’zbek  qissachiligi  taraqqiyotining  o’ziga  xos  davrini    tashkil 

etadi  deyish  mumkin.  YOzuvchi  nasrning  bu  janrida  inson  tabiatiga    xos  turfa 

jihatlarni,  ruhiy  iztiroblaru  tuyg’ular  tovlanishini  butun  murakkabligi  bilan  ko’rsata 

oladi.  Uning  «Murdalar  gapirmaydilar»,  «CHarxpalak»,    «So’nggi  o’q», 

«Vasvasa»,  «Alvido,  bolalik!»,  «SHaytanat»  singari  o’nlab  badiiy  barkamol 

asarlari  qissa  janri  imkoniyatlari  nechog’lik  katta  ekanligi    amalda  ko’rsatdi. 

Mazkur  qissalar  adibning    shaxs  va  uning  tuyg’ulari,  taqdiri,  qismati  haqidagi 

o’ylar,  iztiroblari  hamda  mulohazalarining    ko’rinishidir.  Bir  qarashda,  T.  Malik 

qissalari  soddagina:    pardozlar,    jimjimador  badiiy  bezaklardan  xoli  ko’rinadi: 



 

Adibning  «Savohil»  va  «So’nggi  o’q»    asarlari  ma’lum  ma’noda  bir-birini 



to’ldiradi.  Ularda  oktyabr  to’ntarishidan  keyin  xalqimiz  boshiga  tushgan  fojiali  

qalamga  olingan. 

 

«…  Turkiston  Markaziy  ijroqo’midagi    majlislar  Asadullani  tabora  qiynab  



borardi,  uni  go’yo  boshi  berk  ko’chaga  haydayotgandek  edi.    Milliy  uyg’onish,  

yurt  istiqloli  orzusi  mavhumlik  pardasiga  chulg’anardi.  U  jannat  bog’larini 

chorasiz  kishi    holida  o’zini  ko’rib,  ruhi  faryod  cheka    boshladi.    «Qaysi nuqtada 

xatoga  yo’l  qo’ydik?    Nahot  bo’layotgan  gaplarning  barchasi  yolg’on,  nahot  biz 

aldovga  uchgan  nodonlarmiz?»  -  Asadulla  shu  savollarga  javob  izlardi.  Ichki  bir 

hayqiriq    «Senlar  aldandilarina,  senlar  tufayli  xalq  ham  aldandi  deb  tursa,  so’nib 

ulgurmagan  umid  cho’g’i»  «YAna    ozgina    kutaylikchi»  deb  sabrga  undardi…

1

  



«Savohil»  1985  yilda  yozilgan  qissa  bo’lib,  lekin  uning  yozilishi  ancha  oldin 

boshlangan.  Aslida  Tohir  Malik  1978  yilda  atoqli    siyosiy  arbob,  ma’rifatparvar, 

o’zbek  teatrining  asoschilaridan  biri    A.  Avloniy  tavalludining  100  yilligi  arafasida 

«Guliston»  jurnalida  ishlardi.  O’sha  vaqtdagi  jurnalning  bosh  muharriri  o’rin 

bosari  Vahob    Ro’zimatov  unga  bir  surat    ko’rsatib:  «Afg’onistonga  borgan 

birinchi  elchilar  delegatsiyasi.    Bu  odam  Abdulla  Avloniy  degan  taxmin  bor. 

SHuni  aniqlash  kerak  deydi.  T.  Malik  Abdulla  Avloniyning  uylariga  borib, 

Avloniyning  qizi,  o’g’li,  shogirdi  bilan  uchrashadi.  SHu  masalaga  oydinlik  kiritish 

maqsadida  Moskvaga  ketishidan  oldin  tog’asi  M.  Ismoiliy  bilan    suhbatlashadi. 

O’sha    suhbatda  tog’asi  o’zbek  ziyolilarining  taqdirini  yozish  kerak  degan  fikr 

berib,  yozuvchining  yuragiga  cho’g’  soladi.  Kutubxonalardagi,  arxivdagi  noyob 

hujjatlarni  o’rganib  chiqib  bu  qissani    yozadi.  Asar  garchi  Abdulla  Avloniyga 

bag’ishlangan,  unga  shoirning  hayotidagi    ko’p  voqealar  kirgan  bo’lsada,  U 

Avloniy  tarjimai  holi  sifatida  berilmaydi.  YOzuvchi  Asadulla  Mir’alam  siymosida 

o’zbek  ziyolilarining  eng  yaxshi  fazilatlarini  jamlashga,  shuningdek  oktyabr 

to’ntarishidan  keyingi  adashishlarni  bayon  etishga  harakat  qiladi.  Bolsheviklar 

o’zbek  ziyolilari  va  shariat  peshvolari  orasidagi  ixtiloflardan  ustalik  bilan 

foydalanadilar.  Ularni  ayri-ayri  sohillarga  tashlab,  so’ng  birma-bir  qirib 

                                                 

1

 Т. Малик.  Танланган  асарлар. 3-жилд.  Савоҳил.  Қисса 8-том. «Шарқ»  2005  й. 10-б. 




 

yuborganlar.  Tarixning  bu  mash’um  sahifalari  bugungi  avlod  uchun    ibrat  bo’lishi 



lozim. 

Qissada      XX  asr  boshidagi  tuzum  illatlari,  o’zbek  ziyolilarining  murakkab 

va  fojiali  taqdirlari  haqqoniy  tasvirlangan.  Bol’sheviklarning  vahshiyona  xatti 

harakatlari  butun  bir  qishloq  ahlini yosh, qarini, bola, aylni adirga  haydab chiqib, 

«bosmachilarga  qarshi  handaq  qaziysizlar»doya  o’ldirib,  o’zlari    qazigan 

handaqlarga  ko’mib  ketishlari,  o’z  uylarini  himoya  etuvchilarni  «bosmachi»  deya 

ariqlarda  suv  o’rniga   ularni qonini oqizganlar banyo etishga so’z ojiz… YOzuvchi 

odamlarning  sho’rolarga  qarshi  qo’lga  qurol  olishlariga  aynan  shunday 

vahshiyliklar  sabab bo’lgan deya xulosa beradi.  

Sovetlar  tuzumi  davridagi  qamoq  hayoti,  jinoyatchilarning  ruhiy  olami 

bunyo  etilgan  «Murdalar  gapirmaydilar»  va  «Ov»  qissalarida  nafsning  kelajagi  – 

zulm,  zulmning  kelajagi  esa  xorlik  ekani  haqida  fikr  yuritiladi.    Bu  oddiy  hayot 

haqiqati  orqali  badan  pokligi  badangan,  ruh  pokligi  ruhga  hayot  bag’ishlaydi  

degan  g’oya  ilgari  suriladi.  Qissaning  «YAshash  huquqi»  deb    nomlanuvchi 

birinchi  bayoni «Aralangan  daraxt» degan bir rivoyat  bilan  boshlanadi. 

«Emishki,  bir  o’rmonda  bolta  paydo  bo’lib,  daraxtlarga  qirg’in  keltiribdi. 

YOg’ochlar  unga  qarshi  chora  topolmay,  keksa  donishmand  emandan  maslahat 

so’rashibdi.  «Bolta  deganlaring  nima  o’zi?  U    nimadan  ishlangan?  Deb  so’rabdi 

eman.  «Bolta-  temirdan  yasalgan  bir  matohdir»  deb  javob  beribdilar.  «O’zi-ku, 

temir  ekan,  dastasichi?  Dastasi  ham    temirdanmi?»  deb  so’rabdi  eman.  «YO’q,  -

debdilar,-dastasi-yog’ochdan bo’lsa, unga chora yo’q»,  degan ekan eman.

2

  Xuddi 



mana    shu  eski  rivoyatda  aytib  o’tilgan  fikrlar  asarning  o’q  tomiriga  singdirilgan. 

CHunki  hayotda  ham  «daraxtzorda»  «bolta»  paydo  bo’lishi  bilan  unga  dasta 

bo’lishga  oshiquvchilar    ko’payishi  sir  emas.  Qissa  qahramoni    Tursunali  ham   

xuddi  mana  shu    «o’zidan  chiqqan  «dastalar»  sabab  ildizi  chopilib,  uzoq  sovuq 

o’lkalarda  darsxt  kesuvchilar safiga tushib qoladi. Uyqusiz sabablarini bu balolarga 

mubtalo  bo’lish  sabalarini    ko’p  o’ylaydi.  Do’st  libosidagi  ilonlar  boshini 

yanchishni  diliga  tugadi. 

                                                 

2

 T. Malik   . Tanlangan asarlar. .2-jild..   Murdalar gapirmaydilar.  Qissa. Т. 2004  y. 7-bet. 




 

Dunyo  bamisoli  birdaniga  ko’karib  tezda  qurigan  dalaga    o’xshashini, 



ehtiyotsizlik  qilinsa  bu  manzara  kishini  aldab  qo’yajagini,    aldangan  esa,  bir  kuni 

hayoti  sarg’ayib  so’la  boshlagach,  ma’yus  va  g’amgin  bo’lajagini  anglamaydi.  

Dunyoning  o’xshashini,  o’ylamay  tashlangan  har  bir  qadam  botqoqqa  –  botirish 

mumkinligini  fahm  etmaydi.  Tursunali  shunday  bandalardan  biri.  U  marhamat 

so’rab  Xudoga  ko’p  yolboradi.  Ammo  iymon  kalimasi  bilan  yumshamagan  dildan 

o’chgan  bu  yolborishlar  qabul  bo’larmikan?    Insonlarni  salomatga,  saodatga 

erishtiruvchi  yagona    narsa  iymondir.    Odamzod  har  qanday  yomonlikni  faqat 

iymon  bilan  engishi  mumkinligini  anglab  etmog’i  mumkinmi?  Dunyo  to’plashga 

etgan  aql    bu  haqiqatni  tushunishga  kelganda  kamlik  qiladi.  Tursunali  avvallari 

xudoni  eslamas  edi.  Qo’lariga  kishan    tushishi  bilan  yodga  oldi.    Dam tavba, dam 

munojot  qiladi.  «Gunohim  bo’lsa  kechir»  deydi.    «YO  yaratgan  egam,  men 

gunohkor  bandangman,  bilib-bilmay    qilgan  gunohlarimni  kechir»  demaydi. 

Birovlarning  haqqini  eganida  bu  dunyoning  hisob-kitobli  ekanini  unutgan  edi. 

«Nafs   balolaridan qutqar» deb  so’ramagan edi, «zindon azoblaridan qutqar» deb 

faryodlar  qildi.  Bandaning  holi  shu:  go’yo  u  yoki  bu  ishning  gunoh  ekanini 

bilmagandak    yuraveradi.  Boshi  devorga  urilib,  zarba  tufayli    ko’zlaridan 

uchqunlar sachragandagina  Tangrini  eslaydi. 

Xulosa  qilib  shuni  aytish  kerakki,    asarda  ham  jismonan,  ham  aqlan,  ham 

ruhan pokiza hayot kechirish  g’oyasi ilgari  surilgan. 

SHaxs  ruhiyatni  tasvirlash  Tohir  Malik  ijodiga  xos  muhim  belgi  deyish 

mumkin.  SHo’rolar    davrida    eng  yaxshi  adabiyot  -  muammolar  adabiyoti  edi: 

o’sha    sharoitda  biror  dolzarb  hayotiy  masalani    ko’tarib  chiqish,    badiiy  tadqiq 

qilishga  urinishning  o’zi    jasorat  hisoblanar  va  adabiyot  uchun  ham  ma’lum 

ahamiyatga  ega  edi.  Mafkura  iskanjasiga  kommunistik  estetika  badiiy  adabiyotdan 

odamga  uning    oddiy  «vint-murvat»  ekanligini    eslatib      turishni  kishi  bilmas 

tarzda  talab  qilardi.  Garchi,  o’sha  paytda  ham  og’izda  insonni  tasvirlash  asosiy 

maqsad  deyilsada,  amalda    odamga  emas,  uning    mehnatiga  e’tibor  qaratilardi. 

Insonga  asosan  ishchi  kuchi  deb  qaralar  va  u  shu  nuqtadan  turib  tasvir  etilar  edi. 

Inson  tomonidan  amalga    oshirilgan  ulkan  ishlarga    madhiyalar  aytilsada,  uning 



 

shaxsiga,  ko’ngliga  e’tibor  qilinmas  edi.  Har  bir    odamning  olam  ichra  olam 



ekanini  hisobga  olish,  uning  ruhiyati  va  kechinmalarini  tadqiq  etish  badiiy  ijod 

uchun  muhim  sanalmas.  T.  Malik  sermahsul  ijodi  bilan  adabiyotshunoslikdagi  bu 

kabi  talablarni  inkor  etdi  va  istiqlol  g’oyalarini  millatdoshlar  tafakkuri  hamda 

ruhiyatiga  singdira  oldi.  

Tohir  Malik  zamonasozlik    bilan  qalam  surmaydigan  adib.  U  kitobxonlar 

saviyasiga    moslashishga  emas,  balki  ularning  didini  ko’tarishga,  o’quvchini  davr 

nafasini  ilg’aydigan  darajaga  etkazishga  urinadi.  SHu  bois  o’quvchisidan  oldinroq 

yurishga  harakat  qiladi.  Tohir  Malik  hayotni  insoniy    tuyg’ular  tasviri  orqali  ifoda 

etadi.  U  odam    ruhiyati  tovlanishlarini  chuqur  va  tiniq  tasvirlashga  ishqiboz. 

YOzuvchining  qissalarida  hamisha    shaxs  tasviri,  uning  katta-kichik    dardlari, 

iztiroblari,  intilishlari,  o’y-xayollari  mavjud.  Uning  qahramonlari  shu  jamiyat,  shu 

hududda  nafas olib, sizu bizning oramizda yashab kelayotgan, ezgu va buning aksi 

bo’lgan  ishlardagi  shaxs  va  kimsalardir.  Ularning  hatti-harakati,  fikr  va  dunyo 

qarashi,  atrofidagi  kishilar  bilan  munosabatlari,  ma’lum  bir  voqelikka  aloqasi 

qahramonning  qanday    ko’rinish  (ijobiy  yoki  salbiy)  zohir  qilishni  belgilab  beradi. 

«SHaytanat»  dagi  Asadbek,  CHuvrindi,  Kesakpolvon  singari  botil  olamning 

vakillari,  «CHarxpalak»dagi  ruhoniy  olam  kishilari,  «So’nggi  o’q»  dagi 

qasoskorlikni  o’ziga  kasb  qilgan  kimsalarning  tanazzuli  va  boshqalar  ana  shu 

xulosaga olib keladi.   

 

Adib  qahramonlar  ruhiyatini  har  tomondlama  chuqur  ochib  berishga  harakat 



qiladi.  Buni  biz  adibning  «Alvido,  bolalik!»  qissasi  misolida  ham  ko’rinishimiz 

mumkin. 


 

O’zbek  detektivining  qiziqarli  namunasi  bo’lgan  bu  qissa  har  qanday  yosh 

va  kasbdagi  kitobxonni  befarq  qoldirmaydi.  Adibning  «Jinoyatning  uzun  yo’li» 

turkum  asarlarining  birinchi  kitobi  bo’lishi  mazkur  qissa  yomonlarning  aybi  bilan 

jinoyat  ko’chasiga  kirib  qolgan  iste’dodli  o’zbek  bolasi,  yaxshi  oilaning  qobil 

farzandi  boshidan  kechirgan  mushkul  sarguzashtlari,  fojiali  taqdiri  haqida  hikoya 

qiladi.  Asar  markazida  hayotning  chag’ir  tikanakli  yollarida  o’zlarini  yo’qotib, 

adashib  –  tentirab  yurgan  bolalarning  ruhiyati,  ularning  ichki  tuyg’ulari, 




 

10 


adashganligini  tan  olmay,  o’z  fojiasida  boshqalarni  aybdor  sanash  kabi  fikrlar 

to’lqinlar  goh  ko’tarilib,  goh  tushib  turadiki,  kitobxon  ushbu  holatlarda  aybdor 

kim,  sababchi  kim,  gunoh  nima,  savob  nima,  degan  oddiy  savollarga  juda 

murakkablik  bilan  javob topib boradi. 

 

Biz  bu  o’rinda  qissa  markazida  turgan  Qamariddin  fojiasining  ildizlariga 



nazar  tashlashni  istadik.  Negaki,  asarlardagi  jamiki  syujet    chiziqlari  aynan  mana 

shu qahramon atrofida aylanadi.    

 

Qissadagi  Asrorning  ruhiy  kechinmalari,  ikkilanish  –u  istar  istamas 



aytgan  yolg’onlari,  ko’p  bolali  nochor  oilaning  otasiz  etim  farzandi  Salimning 

jismoniy  qiynalishlari  va  hokozo  voqealar  ayni  shu  Qamariddinga  kelib  taqaladi. 

YOzuvchi  barcha  voqealarning  boshlanish  nuqtasi  shu  obraz  bo’lgani  uchun  

Qamariddining  ichki  va  tashqi  olamiga  alohida  e’tibor  qaratgan.  Qamariddin  nima 

sabablarga  ko’ra  jinoyat    olamiga  kirib  qolgani,  o’zi  tengi  bolalarni  bu  manfur 

olamga  tortish,  o’smir  yoshida  jinoyat  olamining  tajribali    shaxsiga  aylanganini 

ishonarli  misollar  yordamida ko’rsatib bergan. 

T.  Malik  inson  shaxsi,  uning  xarakter  rivojiga  islomiy    nuqtai  nazardan 

yondashuvchi  adib  ekanligini  isbotlagan.  Qamariddin  obrazini  yaratishda  ham 

xuddi  shu    yo’ldan  boradi.  Uning  fojeasiga    faxsh,  zino,  oilaviy  tanazzul  tarbiya 

sabab  bo’lganligini  ko’rsatishga  intiladi  va  bunga    to’la  erisha  oladi.  (Bu  haqida  2 

bobda  batafsil to’xtalamiz)   

YUqorida  tilga  olingan  asarlarning  muvaffaqiyatini  ta’minlagan  xislat 

muallifning  dardmandligi,  tasvirga  olingan  kishilar    qismatiga  sherikligidir.  Adib 

obrazlar  xatti-harakatlarining    tub  sabablarini  tadqiq    qilishdan  erinmaydi.  U 

oqibatni,  ya’ni  voqelikning  tashqi  tomonini  ko’rsatib qo’ya qolishga shoshilmaydi.  

Har  oqibat  muayyan  bir  sababning  mahsuli  ekanligini  insoniy    taqdirlar  orqali 

ko’rsatadi. 

 

 

 



 


 

11 


 

 

 



 

 

 



 

 

 



 

 

 



 

 


Yüklə 270,69 Kb.

Dostları ilə paylaş:
1   2   3   4   5   6   7   8




Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©azkurs.org 2024
rəhbərliyinə müraciət

gir | qeydiyyatdan keç
    Ana səhifə


yükləyin