Med Pregl 2010; LXIII (3-4): 159-162. Novi Sad: mart-april. 159 Originalni naučni radovi original studies

Grafikon 1. Distribucija pacijenata po polu

Graph 1. Distribution of patients by sex 

Slika 1. Preoperativna fotografija

Fig 1.

 Preoperative photo

Grafikon 2. Starosna struktura pacijenata

Graph 2. Age structure of patients 

Slika 2. Postoperativna fotografija

Fig 2.

 Postoperative photo 

---

Med Pregl 2010; LXIII (3-4): 159-162. Novi Sad: mart-april.

161

Diskusija

Prilikom  estetskih  zahvata  na  nosnoj  pi ra midi,  

neophodno je imati u prvom planu imati dobru funk-

ciju  nosa,  a  tek  potom  estetski  izgled.  Ukoliko  je 

funkcija  dobra,  mora  se  takva  i  sačuvati,  a  ako  je 

loša, onda treba uspostaviti dobru funkciju nosa uz 

dobar estetski rezultat.

Rinoplastika, kao i ostale estetske operacije, spe-

cifična je po tome što operativni zahvat često ne in-

dikuje sam lekar, već pacijent.

Podjednaka  zastupljenost  oba  pola  uz  dominan-

tnost mlađeg životnog doba može se objasniti kako 

psihičkom  vulnerabilnošću  mlade  populacije  na  po-

stojeće deformitete i vrlo često preuveličavanjem te-

lesnih mana koje su prisutne, tako i periodom sma-

njenja do potpunog prestanka razvoja nosa i ličnog 

masiva (ili masiva lica), te pristankom lekara da iz-

vrše planirani operativni zahvat. 

Postojanje psihičke komponente u podvrgavanju 

operativnom  zahvatu  proučavao  je  Borges,  koji  je 

prili kom preoperativne analize pacijenata kod 20% 

njih pronašao poremećaj ličnosti. On nije primetio ra-

zlike u polovima što se tiče poremećaja ličnosti. Ta-

kođe je primetio da je kod više od polovine pacijena-

ta poraslo samozadovoljstvo i to naročito među oso-

bama ženskog pola [3].

Broj operacija je dosta ujednačen po godinama, u 

proseku jedna operacija nedeljno. To može biti odraz 

činjenice da se estetskom hirurgijom nosa pored oto-

rinolaringologa bave i plastično-rekonstruktivni hi-

rurzi, a i da se deo pacijenata radi veće anonimnosti 

opredeli za privatnu lekarsku praksu. 

Izbor određenog operativnog koncepta zavisi od 

opredeljenja samog hirurga i od deformiteta koji je 

potrebno rešiti. Otvorene tehnike korekcije nosne pi-

ramide vrlo su popularne u Sjedinjenim Američkim 

Državama, a za njihovu primenu je zaslužan Rethi, 

koji je ovaj pristup uveo 1934. godine [4]. Od Rethija 

je ovu tehniku prihvatio Šercer i Padovan [5, 6]. Pa-

dovan je sedamdesetih godina prošlog veka demon-

strirao ovu tehniku u Sjedinjenim Američkim Drža-

vama, gde je od Goodmana prihvaćena i široko po-

pularisana [7–11].

Padovan  koristi  još  jedan  pristup  većim  defor-

mitetima  nosne  piramide  i  nosne  pregrade,  a  to  je 

kombinovani spoljašnji i endonazalni pristup kao je-

dini mogući način u potpunom rešavanju teških slu-

čajeva [12]. Mladina smatra da je indikacija za otvo-

rene ope racije bulozan nos, rinomegalija i svaka reo-

peracija nosne piramide, a da je neka od endonazalnih 

tehnika predviđena za ostale tipove deformiteta [13]. 

U slučaju kifotičnog nosa, primarno se koristi endo-

nazalni pristup, a izuzetak su slučajevi rinomegalije 

gde je indikovana otvorena tehnika. Kod naših paci-

jenata  je  u  svim  slučajevima  korišćena  zatvorena 

tehnika.

Po navodima iz literature, incidencija komplika-

cija kod rinoplastika kreće se između 4 i 18%, a oz-

biljne komplikacije se sreću kod oko 5% pacijenata 

[14–17]. Kom plikacije se mogu podeliti po vremenu 

nastanka, te po prolaznosti i težini. Po vremenu na-

stanka se dele na intraoperativne, neposredno post-

operativne komplikacije, rane postoperativne i kasne 

postoperativne. Po prolaznosti se dele na prolazne i 

neprolazne, a po težini na lake i teške. 

Teichgraeber  kao  najčešću  komplikaciju  navodi 

postoperativno krvarenje [15]; u našem materijalu se 

nije javljala ova komplikacija.

Oticanje  mekih  struktura  nosa  kao  reakcija  na 

šavni materijal nastaje usled korišćenja polifilamen-

tnog šavnog materijala i to primarno zbog provoka-

cije odbrambenih mehanizama organizma, ali i zbog 

lakšeg  prodora  infekcije  u  dublja  tkiva.  Huizing  i 

Groot  savetuju  obaveznu  upotrebu  antibiotika  i  kor-

tikosteroida  kod  osteotomija,  a  kombinaciju  dvaju 

anti biotika u slučaju transplantacije tkiva [18]. Kod 

naših  pacijenata  se  u  jednom  slučaju  javio  apsces 

dorzuma  nosa,  što  je  najverovatnije  posledica  gru-

blje preparacije tkiva uz zaostajanje koštanih partiku-

la. U postope rativnom toku, svi pacijenti su bili pod 

antibiotičnom terapijom.

Beekhuis opisuje da se kod 10% pacijenata posle 

urađene  rinoplastike  pojavljuje  otežano  disanje  na 

nos [19]. Uzroci otežanog disanja posle rinoplastike 

mogu  biti  brojni:  hipertrofija  sluznice  nosa,  pojava 

ožiljaka, oštećenja na nivou no sne valvule, kolaps no-

snog vrha zbog gubitka oslonca i brojni drugi.

Pojava perforacije nosne pregrade je trajna kom-

plikacija,  koju  je  vrlo  teško  rešiti.  Komplikacije  u 

našem materijalu od oko 1,84% ukazuju na to da po-

stoji pažljiv i precizan rad, koji smanjuje mogućnost 

komplikacija na minimum. Treba naglasiti da razlog 

ovako niskog procenta komplikacija leži i u činjenici 

da  se  patologija  nosa  u  vidu  nosne  kifoze  najlakše 

rešava.

Kamer navodi da je broj revizionih operacija po-

sle rinoplastike u porastu i da je u periodu od tri go-

dine koji obrađuje bio 18%. On smatra da svakoj re-

vizionoj operaciji treba pristupiti veoma pažljivo jer 

svaka  naredna  operacija  znatno  smanjuje  šansu  za 

dobar  rezultat  [20].  Reoperaciji  treba  pristupiti  tek 

šest  meseci  po  izvršenom  primarnom  operativnom 

zahvatu. Mali procenat reoperacija koje smo obavili 

(0,9%  od  broja  operisanih)  govori  u  prilog  dobrog 

preoperativnog planiranja i analize pacijenata.