Republika srbija

U duhu onoga kako sam i započela ovo svoje obraćanje na temu današnjeg predloženog zakona, završiću ga rečima da u danu za glasanje apsolutno svi treba da podržimo ovaj zakon. Trebalo je da ga podržimo i onda kada je bilo predloženo da se stavi na dnevni red. Setite se, prošlo je dosta vremena od tada. I, neka nam humanost bude ispred svega, skrajnimo politiku u neku drugu stranu, ostavimo je za neke druge predloge zakona, gde politici ima mesta, a imajući u vidu samo jedno, da svako naše premišljanje da li ćemo nešto danas ili sutra staviti na dnevni red, kada se radi o ovoj temi, znači jedan život manje za neko dete koje boluje od retke bolesti. Hvala.

PREDSEDAVAJUĆI: Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski. Izvolite.

DUBRAVKA FILIPOVSKI: Zahvaljujem. Gospodine predsedavajući, kolege i koleginice narodni poslanici, uvaženi roditelji male Zoje, pred nama je zakon koji je očigledno i pisan sa puno bola i istrajnosti, ali i želje da se pomogne bolesnoj deci.

Mislim da danas pokazujemo zrelost, kao parlament i kao društvo u celini, da će ovaj predloženi zakon pokušati da otkloni većinu problema, pre svega problema koji se odnose na dijagnostiku dece sa retkim bolestima, ali i da će unaprediti usluge genetičkog i reproduktivnog zdravlja.

Mislim da je ovaj predlog zakona dobar primer solidarnosti među svima nama. Kao što je moja uvažena koleginica Batić rekla, nema opravdanja za nas narodne poslanike koji, u trenutku kada je zakon koji je predložio kolega Milisavljević bio u skupštinskoj proceduri, nismo glasali za ovaj zakon; mnogi od nas, uključujući i mene. Ali ovom prilikom moram da nagovestim da mora da postoji kolegijalnost i skupštinski fer-plej kada su u pitanju ovako humani zakoni. Kolega Milisavljević je legitimno i legalno ispunio proceduru time što je ovaj zakon stavio u skupštinsku proceduru, ali sam ipak smatrala da svako od nas narodnih poslanika... Pre svega, trebalo je da poslaničke grupe budu od vas kao predlagača ponaosob upoznate, zato što ja nisam član Odbora za zdravlje.

Navešću samo jedan primer te solidarnosti koju smo pokazali kao narodni poslanici. U prošlom sazivu smo uspeli da promenimo Krivični zakon tako da seksualni delikt više u Srbiji ne zastareva. Nevladina organizacija „Incest trauma centar“ je dvadeset godina pokušavala da ovu stvar progura. Niko od nas nije tražio krivca u svemu tome, jer i predlagači i oni koji nisu promenili taj zakon su mogli da nađu hiljadu opravdanja. Na kraju, smatram da smo svi mi dali određeni doprinos tome što smo promenili, što smo glasali za promenu Krivičnog zakona i što smo mi danas druga zemlja u Evropi, posle Velike Britanije, koja je donela tu promenu da seksualni delikt ne zastareva.

Dakle, ukoliko tražimo krivca, naći ćemo ga, ali mislim da to ne treba da radimo, kao što ne možemo da opravdamo sve nas koji tog dana kada ste vi predložili taj zakon nismo glasali za njega. Bitno je da je nepravda ispravljena i da smo mi, kao što ste, gospodine Milisavljeviću, danas na kolegijumu rekli, prva zemlja na Balkanu koja ovaj zakon usvaja. To je, u svakom slučaju, dobro.

Nije problem ni pogrešiti i nekad priznati grešku zarad boljeg. Drago mi je da danas svi diskutujemo u duhu humanosti i da podržavamo donošenje ovog zakona. Zahvaljujem.

PREDSEDAVAJUĆI: Reč ima narodni poslanik Dušan Milisavljević.

DUŠAN MILISAVLjEVIĆ: Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege, poštovana koleginice Filipovski, pažljivo sam slušao vaše izlaganje i želim da kažem – to javnost, u suštini, zna – ja sam za „Zojin zakon“ molio više puta i više puta je bilo pokušaja da on dođe na dnevni red. Poslednji put je to javnost primetila i onda je reagovala. Svakog puta sam molio.

Ja ću vam reći da postoji i snimak. Ja imam svoj „Jutjub“ kanal na kome možete proveriti sve moje govore. Ja se svojih govora ne stidim, ni svojih akcija, ni svog dela. Dvadeset drugog maja sam zvanično, na sednici, ovde podelio „Zojin zakon“ svim šefovima poslaničkih grupa i molio da se u što skorijem periodu poslanici i poslaničke grupe izjasne.

Smatram da s moje strane nije bila nikakva zla namera da nekoga dovodim u bilo kakvu nezgodnu situaciju. Kao narodni poslanik apsolutno imam zakonsko pravo da predlažem zakon. Ovaj zakon je predložen još u prošlom mandatu. Evo, pogledajte, ukucajte na „Jutjubu“ govor od 22., a možete i stenografske beleške od 22. maja, kada sam svim šefovima poslaničkih grupa podelio Predlog zakona.

Hajde da se ne vraćamo više u prošlost, šta je bilo, važno je da smo postigli jedan dogovor za jedan dobar zakon. Posle današnjeg dana sva naša deca koja boluju od retkih bolesti, i deca koja su trenutno zdrava ali u jednom trenutku možda postanu bolesna, ne zavise više od humanosti, vaše ili moje ili ministrove ili bilo čije, nego imaju podršku države. To je nešto što je jako važno. To je uspeh ovog saziva parlamenta, što smo usvojili jedan građanski zakon koji je dobar i što će ovaj zakon pružiti garanciju tim mališanima i porodicama, koji do sada nisu imali podršku države. Bili su nevidljivi, kao što je i porodica Mirosavljević vodila Zoju kao mačka mače u zubima; vodili su je od jedne do druge ustanove, udarali u zid neprobojnog Republičkog fonda, koji jednostavno nije imao jednu rečenicu, jednu šifru te retke bolesti. Oni jednostavno kažu – mi vas ne vidimo, vi morate da idete kući. To je jako teško i jako surovo. Dosta se ta administracija otuđila od običnog pulsa i običnog života građana.

Pred nama je danas jedna lepa prilika jer smo se ujedinili i mala Zoja nas je ujedinila danas da donesemo taj zakon. Želim da gledamo u budućnost i kako ćemo dalje da unapređujemo zdravstveni sistem, a ne da se vraćamo u prošlost, šta je ko rekao i šta je bilo. Šta je bilo, bilo je, idemo napred zajedno.

PREDSEDAVAJUĆI: Reč ima narodni poslanik Branko Đurović.

BRANKO ĐUROVIĆ: Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, poštovani roditelji, danas diskutujemo o Predlogu zakona o prevenciji i dijagnostici genetičkih oboljenja, genetički uslovljenih anomalija i retkih bolesti.

Tri su osnovna razloga za donošenje ovog zakona, koji potom treba da se inkorporira u reformski lanac zakona zdravstvenog sistema Republike Srbije. Koja su to tri razloga? Humani, medicinski i pravni.

Humani razlog nam govori da šira društvena zajednica treba da obrati pažnju na ovu retku populaciju bolesnika i da uspostavi takav odnos koji će poštovati njihovu ličnost, dostojanstvo i socijalni status.

Medicinski razlozi nam ukazuju na jednu vulnerabilnu populaciju, retku populaciju pacijenata koji imaju najteže oboljenje i, najčešće, oboljenje koje ne može da se leči. Najveći procenat ove retke populacije, nažalost, otpada na dečiju populaciju.

Ovaj zakon će, kao što je više puta od mojih prethodnika apostrofirano, ubrzati završenje registra o retkim bolestima. Takođe, ovaj zakon nam daje koje su to mere genetskog zdravstvenog sistema koje treba da definišemo ovim zakonom. I, gensko zdravstveno savetovanje ili lečenje je jedina medicinska specijalnost koja tretira ovu populaciju pacijenata na nivou dijagnostike, prenatalne ili postnatalne.

Zakon nam praktično dozvoljava i daje instrumentarijum da skratimo, na bilo koji način, postavljanje dijagnoze. Dijagnoza i te kako znači za ovu populaciju pacijenata i njihove roditelje zato što dobijanjem dijagnoze mi znamo način lečenja, a istovremeno rešavamo i neke praktične probleme vezane npr. za invalidska kolica ili za enteralni način ishrane; istovremeno, povećavamo efikasnost lečenja.

Zbog šire javnosti, treba da kažemo kakvi su trenutno u Evropi i svetu rezultati genskog lečenja pacijenata sa retkim bolestima.

Osnovni preduslov za gensko lečenje ove vrste pacijenata je ovladavanje metodologijom izdvajanja određenih gena i potom njihovo ubrizgavanje u genom ili genski materijal istog ili drugog organizma. Praktično, sve počinje, sad već davne, 1980. godine kada je izdvojen humani gen za lečenje dijabetes melitusa tipa 1 i potom taj gen ubrizgan u genom ili genski materijal bakterije. Na taj način dobijamo insulin za lečenje dijabetes melitusa gradus 1. Ovaj način proizvodnje insulina praktično se sprovodi do današnjeg dana.

Početak genskog lečenja pacijenata sa retkim bolestima vezan je za koji datum – 24. septembar 1990. godine, kod jedne male, tada četvorogodišnje devojčice koja je bolovala od kombinovane teške imunodeficijencije. Zbog laičke javnosti, treba reći da se radi o jednoj naslednoj bolesti gde praktično mladi organizam ne može da se bori ni protiv virusne, ni protiv bakterijske infekcije. Razlog za pojavu ove retke genske bolesti je nedostatak gena za proizvodnju jednog enzima koji se zove adenozin deaminaza. Kod ove devojčice početak genskog lečenja se sastojao u tome da su uzeta bela krvna zrnca, odnosno leukociti iz njene periferne krvi, potom je u tu kulturu belih krvnih zrnaca ubrizgan ovaj nepostojeći gen i potom je ova kultura leukocita vraćena u perifernu cirkulaciju devojčice.

Nažalost, genska terapija retkih bolesti tada, pre 25 godina, ali, moram apostrofirati ovde zbog javnosti Srbije, ni dan-danas nema efikasnost koju smo očekivali tada kada se počelo sa ovom vrstom lečenja. O čemu se radi? Bela krvna zrnca koja su dobila taj gen koji je nedostajao mogu da žive nekoliko meseci. Potom, ponovo je potrebno davati transfuziju tih belih krvnih zrnaca. Nažalost, sve se to sprovodi do fatalnog završetka. Naravno, ovi rezultati dobijeni tada, pre 25 godina, i dan-danas, ne treba da nas obeshrabre, tako da ćemo i dan-danas podržavati sve one kliničke studije koje će u nekoj, nadam se bližoj, budućnosti davati rezultate efikasnog lečenja.

Pravni razlozi za donošenje ovog zakona se svode na to da mi u našem pravnom okviru nemamo zakon koji praktično podstiče lečenje ove vrste pacijenata. Ovaj zakon, koji treba svi zajedno da donesemo, biće u pozitivnoj korelaciji sa zakonima svih evropskih zemalja i sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i biomedicini, što je naša zemlja potpisala 2010. godine, pri čemu taj naš potpis podrazumeva harmonizaciju tog zakona sa ostalim zakonima u našem miljeu. Takođe, ovaj zakon je u pozitivnoj korelaciji sa Evropskom poveljom o pravima pacijenata. Istovremeno, treba da napomenemo da trenutno naš Zakon o pravima pacijenata nema segment koji bi dao pravnu osnovu ovoga o čemu danas pričamo. Naravno, Poslaničkoj grupi SDPS biće pravo zadovoljstvo da u danu za glasanje glasamo za. Hvala na pažnji.

PREDSEDAVAJUĆI: Reč ima predlagač Dušan Milisavljević.

DUŠAN MILISAVLjEVIĆ: Poštovani predsedavajući, poštovani kolega, ja bih vam se zahvalio na vašem izlaganju i želeo bih da dopunim vaše izlaganje. Ova deca koja boluju od retkih bolesti do sada, do danas bukvalno nisu imala prava ne samo na dijagnozu i na lečenje, nego nisu imala ni pravo na neke stvari koje su deca koja boluju od nekih drugih bolesti imala, tako da ona nisu imala pravo na lekove, nisu imala pravo na pelene, nisu imala pravo na invalidska kolica, nisu imala pravo na enteralnu hranu.

Iskoristiću priliku da kažem, s obzirom na to da porodicu Mirosavljević znam i da je Bojana predsednica Udruženja roditelja dece obolele od retkih bolesti „Život“ u Novom Sadu, da sam par puta posećivao Novi Sad i njihovu organizaciju i da sam video da je i nakon smrti svoje Zoje, u kontaktu sa roditeljima i roditeljima koji su izgubili decu, a ima puno te dece koju nismo danas spomenuli, bukvalno sakupljala ostatke njihovih pelena, lekova i enteralne hrane i delila drugoj deci. To je nešto što je meni dodatno dalo snage da se borim sa jednom surovom i otuđenom administracijom, zato što je nedopustivo da u 21. veku molite, prosite za svoje dete da dobije enteralnu hranu, da dobije pelene, da dobije invalidska kolica! To je nešto što je za mene delovalo kao da smo u srednjem veku. Zato sam dodatno ja davao snagu njima, oni su davali meni.

Kada sam video te primere, da su roditelji koji su izgubili dete u kontaktu sa drugim ljudima koji su preživeli tragediju i da lekove koji su ostali od lečenja njihove dece daju drugoj deci, koja još uvek imaju šansu da ostanu u životu, to me je mnogo potreslo. To ovaj „Zojin zakon“ reguliše, znači, da se više ne desi da ta deca nemaju parenteralnu hranu, da se ne desi da nemaju pelene, da se ne desi da nemaju kolica, da nemaju zakonsku regulativu da to dobiju. Sa „Zojinim zakonom“ će imati. Zoja nije imala tu podršku, ali „Zojin zakon“ omogućava našim mališanima da tu podršku imaju.

Hvala vam na stvarno lepom i pristojnom izlaganju.

PREDSEDAVAJUĆI: Reč ima narodni poslanik Vera Paunović. Izvolite.

VERA PAUNOVIĆ: Hvala, uvaženi potpredsedniče. Poštovani potpredsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani roditelji male Zoje, u vezi s ovim predlogom zakona koji je podneo naš uvaženi kolega narodni poslanik dr Dušan Milisavljević, želim da najpre u svoje ime i u ime Poslaničke grupe PUPS izrazim zadovoljstvo činjenicom da smo oko jednog zakonskog predloga uspeli da postignemo potpuno jedinstvo svih poslaničkih grupa.

Neću se baviti odredbama samog Predloga zakona jer su stručne kolege iz oblasti zdravstva dovoljno objasnile. Smatram da je zakon u celini na jedan korektan način uredio način postupanja u ovoj veoma osetljivoj oblasti zdravstva i zdravstvene zaštite. Samo bih želela da skrenem pažnju na jedan veći problem koji, po logici stvari, dolazi nakon materije koju tretira ovaj predlog zakona, odnosno postavljanja dijagnoze da neka osoba ima neku od ovih bolesti ili anomalija, a to je problem daljeg lečenja.

Naime, mislim da nema građanina koji do sada nije učestvovao u nekoj od humanitarnih akcija vezanih za ove slučajeve, putem kojih smo iz medija ili ličnih kontakata i mi koji nismo iz oblasti zdravstva do sada mogli da shvatimo da je lečenje od ovih vrsta oboljenja izuzetno skupo, da neretko zahteva metode dijagnostike i lečenje van zemlje, a da gotovo po pravilu traži i tuđu negu i pomoć, što još dodatno uvećava ionako visoke troškove.

Nedavno osnivanje državnog Fonda za lečenje od retkih bolesti od strane Vlade je jedan dobar potez da se pomogne u lečenju ovih bolesti. Osnivanjem ovog fonda precizno je uređen stabilan izvor finansiranja i način korišćenja sredstava kako bi tu pomoć dobili oni kojima je zaista najpotrebnija, u vezi sa raspoloživim sredstvima.

Dakle, ovaj predlog zakona će u punoj meri zaživeti tek kada svi koji imaju ove dijagnoze budu adekvatno medicinski zbrinuti. U tom smislu, ovaj predlog zakona predstavlja jedno kvalitetno poboljšanje dosadašnjih medicinskih procedura i dijagnostike, koja je osnov dobrog i uspešnog lečenja, pa će narodni poslanici Poslaničke grupe PUPS u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala na pažnji.

PREDSEDAVAJUĆI: Reč ima narodni poslanik Blagoje Bradić.

BLAGOJE BRADIĆ: Uvažene koleginice i kolege, poštovani roditelji male Zoje, poštovani građani, danas razgovaramo o zakonu o prevenciji i dijagnostici genetičkih bolesti, genetički uslovljenih anomalija i retkih bolesti, koji je predložio i u skupštinsku proceduru još jula meseca uputio poštovani kolega prof. dr Dušan Milisavljević. Pre svega, želim da mu čestitam na istrajnosti, upornosti, doslednosti. Drago mi je što je ovaj zakon danas na dnevnom redu. Svaka čast.

Dosta kolega je pričalo o zakonu, o problemu koji rešava. Drago mi je što se svi slažemo u jednom, ma kako i iz kog ugla gledali na rešenja u ovom zakonu, a to je da problematika kojom se on bavi treba da bude rešena, treba da se stavi u zakonski okvir, a sve sa ciljem da pacijenti kojima je nemoguće postaviti dijagnozu u Republici Srbiji, u našim zdravstvenim ustanovama, dobiju šansu i vremenski rok u kojem će se taj materijal, bilo koji da je biološki materijal, ili oni sami uputiti na pregled, postavljanje dijagnoze i terapiju u ustanovama u Evropi i svetu koje mogu da pruže takvu uslugu.

Ne bih pričao više o samom zakonu, slažem se apsolutno i podržavam, kao i ostatak moje poslaničke grupe, da ćemo u danu za glasanje podržati ovaj zakon.

Ono što smo videli kao eventualni nedostatak u samom zakonu i članovima zakona mi smo dali kroz amandmane. Zamolio bih sve kolege poslanike da vrlo pažljivo proučimo sve amandmane, bilo da su podneti od strane poslanika ili od strane Ministarstva zdravlja tj. Vlade Republike Srbije, jer je vrlo bitno da ovaj zakon posle izglasavanja u ovoj skupštinskoj sali bude maksimalno dobar, da obuhvati što je moguće kompletnije i savršenije rešavanje svih problema koji se stavljaju u okvir ovog zakona, koji treba da da odgovor na njih kako bi ljudi koji čekaju sa nestrpljenjem donošenje ovog zakona dobili mogućnost rešavanja svojih problema bez ikakvih nepoznanica u budućnosti. Hvala.

PREDSEDAVAJUĆI: Reč ima narodna poslanica Aleksandra Jerkov.

ALEKSANDRA JERKOV: Hvala vam. Gospodine potpredsedniče, uvažene kolege i koleginice, narodni poslanici i narodne poslanice, hrabri roditelji male Zoje, ja ću početi sa nečim što inače ne radim, nadam se da mi Bojana neće zameriti, ispričaću kao sam ja nju, pre nešto više od dve godine, upoznala.

To je bilo, čini mi se, u decembru ili novembru 2012. godine. Ona je mene, kao poslanicu iz Novog Sada, preko zajedničkih prijatelja kontaktirala i iznela mi niz problema sa kojima se suočavaju. Mislim da su bili u pravu roditelji te dece kada su na društvenim mrežama sebe nazvali nevidljivim, zbog toga što su ti problemi, zaista, nama koji sa tim nemamo direktnog dodira bili apsolutno nepoznati, apsolutno nevidljivi. To je nešto što mi nismo mogli ni da zamislimo, da neko ko živi u ovoj državi 2012, 2013. ili 2014. godine, da su to stvari sa kojima neko uopšte može da se suočava i da su to poniženja kroz koja neko ko je državljanin ove zemlje, koja se nalazi u Evropi, uopšte može da prolazi i da bude suočen sa njima samo zbog toga što ima dete koje je bolesno i iz nekog razloga se ne uklapa u rigidnu administraciju i birokratiju koja se takvim stvarima bavi.

Sa tog našeg prvog razgovora otišla sam sa dva veoma jaka utiska. Prvi utisak je nešto što sam delila posle sa svima sa kojima sam razgovarala u želji da pridobijemo podršku za to što smo se dogovorile da treba uraditi, a to je da je to jedna neverovatna žena, koja je prosto mene toliko oduševila svojom snagom, istrajnošću, željom da pomogne i jednom rečenicom koju je stalno ponavljala: „Ali to nije samo za Zoju, to je i za drugu decu“. Sve i da se borila samo i isključivo za svoje dete, a i tada i sada pokazuje da to nije slučaj, ona bi zasluživala svako divljenje.

Kada je govorila o tome kako nije želela da prihvati dijagnozu koju su prvo postavili, kada je govorila o tome kako se povezala sa roditeljima druge dece, kako su išli u London, kako su finansirali obuku doktorke koja je putovala da bi mogla da radi sa drugom decom, kada je govorila o tome kako su počeli da im se javljaju roditelji koji su sumnjali da njihovo dete boluje od Batenove bolesti, kako je napravila mrežu, kako se trudi da pomogne svima, to su sve stvari koje zaslužuju svako poštovanje i divljenje.

Drugi utisak koji sam ponela sa tog sastanka, a to sam joj tada i rekla, jeste da ja, sasvim sigurno, kao opoziciona poslanica neću moći mnogo da uradim, ali da sam uverena da oko ovoga neće biti mnogo problema, da treba prosto da razgovaram sa predsednikom Skupštine, u to vreme to je bio Nebojša Stefanović, da treba da razgovaram možda sa šefovima poslaničkih grupa i da ćemo mi naći načina da se taj problem, ali i problem bolovanja koji je ona u tom momentu objektivno imala, vrlo brzo razreši.

Prvo iznenađenje i prvo razočarenje je bilo kada smo videli da to neće ići baš tako lako. Kada smo u prvom momentu naišli na prepreku, onda se ona povezala sa nekim poslanicima koji su možda mogli da pomognu. Oni su pokušavali, i to nije prolazilo. Tada je započeo taj beskrajni niz sastanaka, koji nažalost sledi svakom ko pokušava da napravi neku ovako veliku promenu, a ova promena, koju ćemo mi danas da izglasamo, ogromna je.

Kasnije je kolega Dušan Milisavljević, u to vreme predsednik Odbora za zdravstvo, preuzeo taj slučaj i tada je počela njegova borba, a nastavak borbe svih ljudi iz udruženja „Život“ iz Novog Sada, da se nešto desi. Kada je on u maju ove godine po drugi put podneo ovaj predlog zakona, kada je upoznao šefove poslaničkih grupa sa njim, mi smo opet razgovarali među sobom, misleći – evo, to je to, to će sada biti i nema nijednog razloga da to ne bude, nema razloga da se to ne desi.

Kada je prvi put bilo glasanje o stavljanju ovog zakona na dnevni red, kada smo videli da „za“ glasa nas dvadeset dvoje u prvom momentu (ili čak manje od toga), mi smo bili, blago rečeno, šokirani.

Na istoj toj sednici ja sam, isto tako u dogovoru sa jednom drugom grupom roditelja koje muče drugačiji problemi, predložila izmene Krivičnog zakonika kojima bismo omogućili da ona čuvena krađa beba bude krivično delo koje ne zastareva. Oba naša predloga zakona su na toj sednici odbijena. Poslanici se prosto nisu izjasnili o tome, nisu glasali ni za, ni protiv. To se tada pravdalo nekim čudnim razlozima, ali najgore od svega je bilo to što većina poslanika nije osetila potrebu čak ni da kaže zbog čega neće da glasa za tako nešto.

Naravno da nikakav izgovor da za to nema finansija ne može biti validan. Ovo su stvari za koje se moraju naći sredstva. Sve su to stvari koje, prvo, ne koštaju mnogo; drugo, to zaista jeste stvar ljudskih prava. Nije to stvar nekakve naše proizvoljne procene ili odluke, to je stvar ljudskih prava.

Još četiri ili pet puta, nisam sigurna koliko puta, ovaj predlog zakona koji sada imamo našao se pred poslanicima. Svaki put smo se čudili tome zbog čega on ne dospeva na dnevni red. Ovi amandmani koji su podneti danas od strane Vlade su mogli biti podneti i tada. Sve što radimo danas, mogli smo raditi i pre godinu dana i pre godinu i po dana.

Međutim, želim da iskoristim ovu priliku da vas sada zamolim nešto drugo. Gospodin Dušan Milisavljević, kome se danas svi zajedno zahvaljujemo (i sa pravom mu se zahvaljujemo), u skupštinsku proceduru podneo je još jedan predlog zakona. Radi se o Predlogu zakona koji je podneo sa udruženjem NURDOR (to je udruženje roditelja dece obolele od raka), kojim se predlaže da ti roditelji imaju pravo na plaćeno bolovanje sve vreme dok traje terapija, sve vreme dok traje lečenje deteta od raka, a ne onako kako je sada.

Molim vas, nemojte da pustite opet da se taj predlog odbije pet ili šest puta, pa da raspravljamo o tome onda kada se neko sa tim složi. Svi mi ovde smo ozbiljni ljudi, koji znaju zašto su ovde, koji vode računa o tome da predstavljaju građane i da naš jedini posao jeste da radimo u interesu tih građana. Molim vas, nemojte da pustite da i taj Predlog zakona prođe kao ovaj „Zojin zakon“.

Imamo u našem jeziku nekoliko poslovica i izreka koje se odnose na ovo. Jedna je: „Bolje ikad, nego nikad“, druga je: „Nikad nije kasno“, a sada sam sa gospođom Čomić pričala, ima jedna kineska poslovica koja glasi: „Uvek je kasnije nego što mislite“.

Pozivam vas da zajedno glasamo za ovo, a da što pre usvojimo i druge predložene zakone, zato što je to jedini naš posao. Hvala vam.

PREDSEDAVAJUĆI: Reč ima predlagač zakona Dušan Milisavljević.

DUŠAN MILISAVLjEVIĆ: Hvala puno, predsedavajući. Poštovane koleginice i kolege, više puta sam molio za „Zojin zakon“ i nastavio bih da molim za taj zakon zato što, videli ste i sami, kada se pročita taj zakon, vidi se da je dobar i da je amandmanima još poboljšan. Tako da je, u interesu naše dece, to stvarno jedna dobra stvar.

Ustao sam sada da kažem da bih voleo da u Srbiji narodni poslanici budu upravo predstavnici građana Srbije i da polažu računa građanima Srbije, a ne šefovima svojih poslaničkih grupa ili svojih stranaka.

Ovo što je koleginica najavila i rekla, to će biti tema nekih narednih sednica. Ja jesam predložio taj zakon. Kao „Zojin zakon, i on je odbijen.

Gospođa Filipovski mi kaže da nisam upoznao narodne poslanike. Evo, koleginica je rekla da ja upoznajem uvek kada pričam. Sada sam upoznao i ministra, tako da smo ušli u realizaciju i pretpostavljam da će biti dobre volje od strane Ministarstva da se i taj predlog zakona u prolećnom zasedanju Narodne skupštine reguliše.