Republika srbija

Podsetio bih da se sredstva za lečenja pacijenata obolelih od retkih bolesti u Srbiji obezbeđuje iz budžeta tek od 2012. godine, kada je izdvojeno 88.000.000 dinara, 2013. godine 130.000.000 dinara, a prošle godine 260.000.000 dinara. Koliko je ovo značajna odluka države, ukazuje da je za roditelje dece obolele od retkih bolesti ova podrška na mesečnom nivou ušteda od 25.000 do 50.000 dinara.

Sprovođenje ovog zakona podrazumeva povezivanje više grana medicine, posebno genetike, pedijatrije i ginekologije, u jednu funkcionalnu celinu kako bi se obezbedilo efikasnije postavljanje dijagnoze i pružanje pomoći u lečenju najmlađih pacijenata.

Takođe, on popunjava pravne praznine iz drugih zakona, kojima nisu obuhvaćena prava na lečenje ovih pacijenata.

Odredbama ovog zakona skraćuje se period obavljanja objektivne dijagnostike kao bitnog preduslova za uspešno lečenje. Definisana je prenatalna, postnatalna i ciljana genetička dijagnostika. Ustanovljavaju se određene zdravstvene procedure i standardi kod prevencije, dijagnostike, ispitivanja i lečenja genetskih bolesti, genetski uslovljenih anomalija i retkih bolesti. Protokolišu se potrebne procedure, kao i obaveze lekara i pacijenata. Obavezuju se lekari da usvajaju, usavršavaju i primenjuju nova naučna saznanja u oblasti preventive, dijagnostike i lečenja ovih bolesti.

Poštovane koleginice i kolege, kao što ste već čuli, inicijatori ovog zakona, koji je poznat kao „Zojin zakon“, jesu roditelji devojčice Zoje Mirosavljević. Ona je preminula od posledica Batenove bolesti koja spada u veoma retke nasledne bolesti.

Suština Predloga zakona je u tome da se dijagnoza deci oboleloj od retkih bolesti postavi što pre kako bi se omogućilo pravovremeno lečenje. Ako nema postavljene dijagnoze, dete ne može adekvatno da se leči, niti pak da dobije pripadajuća pomagala kod određenih vrsta bolesti. Tako se gubi dragoceno vreme i vidno urušava kvalitet života.

Predlogom zakona lekari se obavezuju da ukoliko ne uspeju da postave dijagnozu u roku od šest meseci, upute biološke uzorke ili pacijenta u inostranu zdravstvenu ustanovu u kojoj bi se uspostavila dijagnoza. Ovo bi svakako ubrzalo postupak lečenja, jer svako odlaganje početka lečenja može veoma loše da utiče na zdravlje pacijenta.

Ovim predlogom zakona ostvaruje se osnovno i Ustavom zagarantovano pravo, a to je pravo na lečenje. Takođe, ovaj predlog zakona je u skladu sa Dodatnim protokolom Evropske konvencije o ljudskim pravima i biomedicini, koji je Srbija ratifikovala 2010. godine, kao i sa Evropskom poveljom o pravima pacijenata.

Iz svega rečenog, na samom kraju naglasio bih još jednom da će Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona. Hvala vam.

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem, gospodine Latkoviću. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Peranović, a neka se pripremi narodna poslanica Mirjana Dragaš. Izvolite, doktore Peranoviću.

ALEKSANDAR PERANOVIĆ: Hvala, poštovani predsedavajući. Kolege poslanici, poštovani roditelji male Zoje, današnji zakon o prevenciji i dijagnostici genetičkih bolesti, genetički uslovljenih anomalija i retkih bolesti je zaista nešto što je potrebno našem društvu i nešto što je saglasnost svih faktora koji su učestvovali u njegovoj izradi.

Pored humanih, medicinskih i pravnih aspekata, jako je bitno istaći da sa medicinske strane on obuhvata najveći deo populacije nama najdražih stanovnika, a to su deca.

Zaista, u današnjoj prepodnevnoj raspravi na Odboru za zdravlje smo čuli da u svetu preko trista miliona stanovnika boluje od retkih bolesti i možemo s punim pravom govoriti da to i nije tako mali broj ljudi koji boluju od tih retkih bolesti. No, spremnost da se uhvatimo u koštac sa ovakvim problemom jeste... Moram istaći i reći da su i Vlada, i Ministarstvo i ova skupština dali pun doprinos, pored predlagača, da se ovo nađe na današnjoj raspravi.

Zašto? Kada pričamo o dijagnostici, ona se može uraditi i u našoj zemlji; treba da postoje centri, da se otvore dijagnostički centri.

Ja ću pre svega istaći da je prevencija nešto što je najbitnije i najznačajnije za naše društvo. Ako imamo prevenciju, ako imamo prenatalnu, postnatalnu i ciljanu dijagnostiku, mi ćemo utoliko bolje i u što većoj meri uspeti da zaustavimo procenat ili povećanje ovakvih retkih oboljenja.

Zašto je to bitno? Pa, bitno je da naša nacija, da kompletno kao država i cela populacija na ovakav način dolazimo do što zdravijeg naraštaja; ako postoje indicije ili indikacije za ovo oboljenje, da se to spreči. Jer, često smo govorili u prethodnom periodu – nismo se bavili uzrokom, bavili smo se posledicama. Hajde da i kroz ovakve zakone dođemo do toga da se bavimo uzrokom, a to je u medicini baš prevencija i preventivno lečenje. Na takav način, mi ćemo zaustaviti mnoge od ovih retkih bolesti i sačuvaćemo sve te roditelje koji kroz tolike muke i patnje prolaze pored svoje dece.

S druge strane, socijalni aspekt jeste da majke često provode vreme pored dece i nisu u mogućnosti da rade. Posle izvesnog vremena gube pravo na rad, te još jedan socijalni problem pravimo.

Da ne bih dužio puno oko ovog zakona, mnogi koji su danas govorili su pričali na istu temu, ja ću reći da je ova vlada zaista pokazala odlučnost, odgovornost i, pre svega, jednu svest prema građanima, da izađe u susret i radi uvek u interesu građana. Zaista, mislim da je ovo, pored onih reformskih zakona, još jedan zakon koji je bio potreban. Hvala.

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem. Reč ima narodna poslanica Mirjana Dragaš, a neka se pripremi narodna poslanica Ljubica Mrdaković Todorović. Izvolite, gospođo Dragaš.

MIRJANA DRAGAŠ: Poštovani predsedavajući, gospodo narodni poslanici, danas je pred nama vrlo zanimljiv, vredan, kao što smo čuli iz rasprave a i videli iz samog sadržaja, Predlog zakona, koji se odnosi na prevenciju, na dijagnostiku, ali bih ja rekla da je potrebno reći i u samom naslovu, kao i u tekstu, i na lečenje genetičkih bolesti.

Mnoga pitanja koja su ovde definisana i precizirana već su regulisana u pojedinim segmentima u nekim drugim zakonima o zdravstvenoj zaštiti i postoje u našoj medicinskoj praksi. Međutim, očito da to nije dovoljno. Zbog toga je bilo neophodno da postoji jedan ovakav, celovit zakon, koji bi ovu materiju regulisao jedinstveno, i na jednom mestu.

Sve je više mladih bračnih parova i trudnica čija se trudnoća prati sa ciljem da se na svet donese lepo i zdravo dete. Vrši se blagovremena edukacija, objašnjava se, tumači, aktivna je preventiva, može se reći, i to je Zakon o zdravstvenoj zaštiti omogućio i definisao na određeni način. Sve ove analize i ova vrsta preventive imaju za cilj blagovremeno otkrivanje mogućih anomalija i retkih bolesti. Naša nauka je, a posebno naša genetika, na vrlo visokom nivou, institucije takođe, i mi tu ostvarujemo značajne i zavidne naučne rezultate.

Međutim, ima situacija u životu, iz raznih razloga, a pre svega neznanja, nerazumevanja, nepoverenja i tako dalje, da se ne obavljaju na vreme razna genetička istraživanja, prenatalna, da ne mogu ili se ne obavljaju na način kako bi to trebalo. A posledice, kao što vidimo, u životu ostaju, ogromne; posledice po sudbinu i zdravlje deteta, psihičke i materijalne probleme porodice, socijalne probleme, složene probleme u zdravstvu i tako dalje.

Zato je važno i, posebno ističem, dobro što je predložen ovaj zakon, koji eksplicitno i na jednom mestu, u vidu posebnog zakona, reguliše pitanja vezana za reproduktivno zdravlje i zdravo potomstvo i njegov zdrav život.

Važno je, takođe, istaći da se ovim zakonom upućuje na saradnju više grana medicine (odnosno lekara), i to: ginekologije, genetike i pedijatrije.

Formiraju se, kao što vidimo u Predlogu zakona, i razvijaju centri koji će imati veća ovlašćenja i veće mogućnosti da ovu vrstu zdravstvenog istraživanja i zdravstvene preventive, samim tim i lečenja, prate i podstiču. Ono što je posebno važno, zakon nam omogućava i omogućiće u narednom periodu da naša medicina bude više uključena sa međunarodnim istraživačkim centrima i da za ono za šta ne možemo naći lek u našoj zemlji budemo povezani sa tim međunarodnim centrima i analize dobijemo odatle.

Sve ovo ima za cilj, kao što je i dosadašnja rasprava pokazala, da obezbedimo da se deca rađaju zdrava. A ukoliko imaju problema u zdravlju, imaju posebne potrebe, moramo na to ukazati na vreme i blagovremeno im pružiti svu potrebnu zdravstvenu zaštitu i negu.

Važno je reći da ovaj zakon ne može, naravno, da reši probleme, ali može da potencira ono što je važno, prevenciju i dijagnostiku.

I pored ukupne pažnje, ima dece i malih pacijenata koji pate od retkih bolesti, kojima treba pružiti svu brigu i zaštitu. Deci koja pate od retkih bolesti često lekari mesecima, nekada i godinama, ne mogu da utvrde vrstu i prirodu bolesti, pa samim tim ni izlečenje. Patnja, težak život, nastavljaju se.

Cilj zakona je da se definiše stanje, da se definiše bolest, da se pruži pomoć, adekvatno lečenje, da se obezbede posebni lekovi, posebna ishrana, u određenim slučajevima i posebna pomagala. Mislim da to posebno treba istaći kada je ovaj zakon u pitanju. Ovaj zakon, znači, omogućava pružanje posebnih zdravstvenih usluga.

U svim fazama života, kada se dete rodi i uoče neki retki problemi, pacijenti sa retkim bolestima najčešće su deca, kao što smo čuli, jer se anomalije i problemi vide brzo po rođenju, Zbog komplikacija, otežane dijagnostike, složenosti stanja, nedovoljnog ili neadekvatnog lečenja, životni vek je kratak. Zato govorimo, kad je ova tema u pitanju, upravo o lečenju i zaštiti dece.

Lečenje ovakvih bolesti podrazumeva veću brigu, naravno i veće troškove, i porodice i društva. Zato je važno, u cilju sprovođenja i primene zakona, predvideti odgovarajući budžet (nije to lako, znamo i svesni smo toga, ali je neophodno), aktivnu ulogu Republičkog fonda za zdravstvenu zaštitu, ali i drugih humanitarnih fondova.

Današnja rasprava pokazala je veliku težinu i prisustvo ovog problema, pokazala je solidarnost i odgovornost, pokazala je humanost, ali je takođe pokazala i našu ukupnu društvenu sporost, u nekim slučajevima tromost i neosetljivost, da na vreme adekvatno reagujemo na probleme koji postoje i da u najkraćoj mogućoj meri situacije koje su problematične rešimo, ili omogućimo njihovo brže rešavanje. Zato i današnja rasprava upravo dramatično podstiče na našu obavezu da u tom pravcu budemo u budućem vremenu i organizovaniji i solidarniji.

Dakle, danas, kada je reč o ovome, zbog svih tih razloga, glasaću za ovu inicijativu, kao i cela Poslanička grupa SPS, izražavajući zahvalnost i duboko poštovanje prema roditeljima koji su istrajno izdržali u ovoj bici, prema doktoru Milisavljeviću koji se izborio da ovaj zakon dođe na dnevni red, prema osetljivosti i razumevanju u Ministarstvu zdravlja, ali ću podsetiti da je ovo samo jedan mikroplan problema našeg zdravstva.

Važno je rešavati stvari deo po deo, ali je takođe važno usavršavati i poboljšavati ukupno naš narušeni zdravstveni sistem gde se pacijenti sreću sa nedostatkom lekara i lekova, sa velikim cenama, sa ogromnim redovima, sa nemogućim listama čekanja. Svi ti problemi traže odgovor u smislu – ako je zdravlje naše najveće bogatstvo, čuvajmo ga na vreme, na najbolji mogući način. Težimo i tražimo ono što je bolje zdravstvo, kao što su u prethodnom sazivu Ministarstva za zdravlje bili doneti zakoni o zdravstvenom osiguranju i o zaštiti i pravima pacijenata itd., koji treba da stvore osnovu za to da dobijemo bolje i organizovanije zdravstvo.

Kada je reč o ovome, ja ću samo naglasiti jedan problem koji me takođe ovih dana vrlo uznemirava, a to je problem koji se odnosi opet na decu. U pitanju je imunizacija dece. Nekada smo u državi imali razvijen sistem zaštite u kojem se kao građani nismo pitali da li je imunizacija deci potrebna ili ne. Nismo imali nepoverenje prema toj vrsti zaštite. Nismo imali ni problem sa redovnom vakcinacijom, bilo da decu roditelji dovode sami u dom zdravlja prateći redovno dinamiku, odnosno vreme kada to treba obaviti, niti kada se to obavljalo u školama.

Danas se, nažalost, desila neka pukotina u tom poverenju. Zato, sumnje, strah, neredovnost, nemanje vakcina, a opet – deca su u pitanju. Zato ovom prilikom apelujem da se na ovaj problem na vreme obrati adekvatna pažnja, da se vrati poverenje u sam sistem odgovarajućih vakcina, njihovu ispravnost i kontrole, obaveze i odgovornosti države da iza toga apsolutno stoji sa kompletnom strukom kojom mi raspolažemo, ali istovremeno da se takva poruka uputi svim građanima.

Važni su zakoni koji su ovde doneti u prethodnom periodu – to je bilo pomenuto u današnjoj raspravi – na primer, zaštita dece od seksualnog nasilja, sprečavanje nasilja u porodici, popravljanje položaja invalida itd. Naravno, pominje se i ovaj zakon, za koji se nadam da će uskoro biti donet, kada je u pitanju lečenje kancera kod dece. Ali, osetljivost za teme koje su nekada bile skrajnute je danas sve prisutnija i znači veću osetljivost i odgovornost društva. Dobra je ta osetljivost, ali uopšte ne sme ide na uštrb opšteg stanja, naročito opšteg stanja u zdravstvu i potrebe da se građanima pruži adekvatna zdravstvena zaštita u svim institucijama i na svim mestima, jednako u selu i u gradu. Hvala.

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem. Reč ima predlagač dr Dušan Milisavljević. Izvolite.

DUŠAN MILISAVLjEVIĆ: Poštovani predsedavajući, poštovana koleginice Dragaš, hvala vam puno na lepom izlaganju i hvala vam puno na podršci zakonu.

Želim samo da vam dam informaciju. Pričali ste o imunizaciji, o problemu i strahu roditelja koji oni imaju zbog sve prisutnije antikampanje koja se vodi u Srbiji, ali i u nekim zemljama Balkana, u Hrvatskoj, Makedoniji i Crnoj Gori. Želim da vas obavestim da je sam ministar izrazio želju da otvorimo tu temu u Skupštini. Mi ćemo sutra održati jedan Odbor za zdravlje i porodicu, tematski, sa ovom problematikom, a ona jeste velika. Radi se o strahu roditelja, koji ja razumem kao otac, kada čujete od nekih šarlatana da šalju poruke straha da će dete dobiti autizam, da će dete dobiti fras, da će dobiti multiplu sklerozu, da će dobiti šta god već izmislili ti ljudi.

Ja sam pre dva dana držao i tematsku konferenciju u holu Narodne skupštine i mogu vam reći da sam nakon toga regularna meta (evo, kao narodni poslanik želim da upoznam javnost), regularna meta tih ljudi preko društvenih mreža, gde pišu sve i svašta o meni.

Želim, kao lekar, da ukažem na važnost imunizacije. Imunizacija je jedno civilizacijsko dobro, nešto što je, pored čiste i ispravne vode, spasilo najveći broj života, više nego bilo koja druga medicinska metoda, operacija ili lek.

Jako je opasno da dozvolimo tim ljudima, koji čak nisu ni završili medicinske fakultete a predstavljaju se kao lekari, koji propagiraju gledanje u sunce, koji propagiraju hodanje bosim nogama i ostale stvari, koji propagiraju da se vakcine ne uzimaju, da se ne uzimaju citostatici, nego da se jede sirova hrana... Pa, gde smo se mi vratili? U srednji vek. Da li je ovo srednji vek? Da li mi smemo te šarlatane da dozvolimo tako lako?

Podržavam zahtev ministra da se struka izjasni, da se izjasne lekari, da se izjasne instituti za javno zdravlje, medicinski fakulteti, Srpsko lekarsko društvo, Lekarska komora. Ministarstvo zdravlja to već sutra radi i inicira taj tematski sastanak Odbora za zdravlje i porodicu.

Dokle više da zbunjuju građane Srbije? Polako nam se javljaju, sve više, u Beogradu, Novom Sadu i na jugu Srbije, slučajevi epidemije nekih bolesti koje smo uspeli da pobedimo, tako da moramo i tu da budemo složni i da te ljude koji šire strah preko društvenih mreža etiketiramo, pa i sankcionišemo. Jer, ne sme niko, niko nema pravo... Razumem da svako ima pravo da izrazi svoje mišljenje, ali da dovodite u zabludu roditelje, da ugrožavate zdravstveno stanje naše nacije, to oni nemaju pravo.

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem. Reč ima narodna poslanica Ljubica Mrdaković Todorović. Neka se pripremi narodni poslanik Borislav Stefanović.

LjUBICA MRDAKOVIĆ TODOROVIĆ: Hvala, predsedavajući. Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, roditelji male Zoje, građani Republike Srbije, mi poslanici iz SNS smo već najavili da ćemo aktivno učestvovati u svakom skupštinskom postupku koji donosi dobro našem narodu, a u ovom slučaju našim pacijentima.

Smatramo da su retke bolesti izuzetno teške bolesti koje zahtevaju kompleksan način lečenja i mobilizaciju svih vidova dijagnostike i lečenja koji postoje. Naime, kasno ili neadekvatno prepoznavanje i postavljanje dijagnoze retkih bolesti često dovodi do trajnih oštećenja, pa i smrti obolelog, a sve to ima veliki uticaj i na samu porodicu obolelih pacijenata.

Retke bolesti su poslednjih decenija prepoznate kao javnozdravstveni prioritet u Evropi, sa potrebom donošenja regulative na području zdravstvenih politika koje se odnose na retke bolesti, a imajući u vidu specifičnost i značaj retkih bolesti za zdravstveno stanje stanovništva.

Sve ovo podrazumeva unapređenje u oblastima ranog otkrivanja i pravovremene dijagnostike i adekvatnog lečenja retkih bolesti kroz razvoj zdravstvenih politika koje će unaprediti kvalitet i dostupnost zdravstvene zaštite za obolele, kao i razvijanje saradnje i razmenu iskustava sa drugim evropskim zemljama, kao i razmenu znanja.

Da podsetim, Vlada Republike Srbije je avgusta 2014. godine osnovala budžetski fond za lečenje oboljenja, stanja ili povreda koje se ne mogu uspešno lečiti u našoj zemlji. Fond je osnovan radi obezbeđivanja dodatnih sredstava za lečenje oboljenja, stanja ili povreda, kao i lečenje obolelih od određenih vrsta retkih bolesti koje su izlečive, a koje se ne mogu uspešno lečiti u našoj zemlji i za koje Republički fond za zdravstveno osiguranje ne može da obezbedi dovoljan iznos sredstava za lečenje iz uplate doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje i iz drugih izvora finansiranja u skladu sa zakonom. Sredstva iz Fonda mogu da se dodeljuju deci uzrasta do 18 godina ako u našoj zemlji nije moguće ustanoviti dijagnozu.

Sve ovo govori da je Srbija prepoznala značaj i potrebu za uređenjem ove oblasti, kao i da su svi subjekti na zajedničkom stanovištu da je potrebno posvetiti posebnu pažnju ovoj osetljivoj populaciji, većinom dece. Svima nam je jasno da je svrha usvajanja ovog zakona ne samo humanizacija odnosa prema osobama sa retkim bolestima i genetskim poremećajima, već pokazuje da smo spremni da se uhvatimo u koštac sa problemima i preprekama na koje nailaze svi oni koji žive sa retkim bolestima.

Ovom prilikom se zahvaljujem svom uvaženom kolegi Milisavljeviću na inicijativi, ali hoću da kažem da su i Vlada Republike Srbije i resorno Ministarstvo zdravlja, na čelu sa ministrom Lončarom, aktivno učestvovali u analizi i obradi Predloga zakona s obzirom na to da se radi o vrlo ozbiljnoj temi, koja mora da se sagleda na celovit način, da se ovaj vitalni problem zakonodavno i materijalno reši, da se ne bi stvorile dileme i nejasnoće prilikom primene zakona, znači, na jedan celovit način, a sve to za dobrobit pacijenata.

Osim toga, mi smo pokazali da retke bolesti za nas nisu zanemarene, zapuštene bolesti koje su češće zastupljene u zemljama u razvoju i tranziciji i koje su retke, u procentima, u odnosu na druge bolesti, i da nemaju zdravstveni prioritet u našem zdravstvenom sistemu. Mi smo upravo pokazali suprotno, pokazali smo da brinemo o zdravlju našeg naroda i kada su u pitanju retke bolesti, tako da će SNS u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona.

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem, gospođo Mrdaković Todorović. Pošto gospodina Stefanovića nema u sali, reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica, a neka se pripremi narodna poslanica Nevenka Milošević. Izvolite, dr Poskurica.

MILETA POSKURICA: Zahvaljujem, predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predlagaču, zadovoljan sam što konačno na ovaj način o ovome govorimo, o problemu koji je davno registrovan među svima nama, za koji je, naravno, osim predložene forme zakona potrebno i da država utvrdi mehanizme kako će zakon sprovoditi. Možemo donositi najidealnije zakone, ali ako nemamo mehanizme kako ih sprovoditi, možemo li da finansiramo sve, onda bi ostao jedan od neprimenjivih zakona.

Verujem da ovaj zakon neće doživeti sudbinu neprimenjivosti, jer nakon konsultacija koje ste imali (sreća je da imate sa ovim ministarstvom, budući da se i vi sećate ranijih ministarskih sastava u kojima se ni amandmani nisu prihvatali od strane ministra i odgovarajućih vlada), danas, eto, ovo ministarstvo je prihvatilo zakon tzv. opozicionog poslanika. Ali, na ovome planu faktički nema opozicije i, konačno, Odbor tako i radi. Osim ovog odbora, Odbor za nauku, prosvetu i informatičko društvo takođe radi po tom principu, gde su te političke polarizacije najmanje.

Ovaj zakon je napisan kao poseban, autohtoni zakon i on će pokrivati sva ona mesta koja možda drugi zakoni ili srodni zakoni, inače involvirani i u ovaj predlog, nisu u stanju da pokriju. Teorijski, ostaje varijanta da smo možda mogli intervencijama u više srodnih, povezanih zakona da uvedemo i ovo u takozvanu, pre svega u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, društvenu brigu o zdravlju; dakle, mogli smo da menjamo član 11. i da to uvedemo, i retke bolesti i ostalo. Ali možda je ovo, način na koji ste se sa Ministarstvom dogovorili, jednostavnije i manje bi to bilo promena u setu zakona. Kao što smo nedavno radili Zakon o advokaturi, kada smo menjali, i čitav set zakona smo morali analogno da izmenimo da bismo to uveli.

Svejedno kako, ovo ćemo uvesti u opticaj.

Ja ću u svojoj daljoj priči, saglasno svom stavu, godinama potvrđenom, prema meni samom i spram predlagača, ma sa koje strane dolazio, pokušati da sa vama podelim nejasnoće koje me možda obavezuju da ih javno iznesem, da vidimo šta možemo, vi kao predlagač i mi, eventualno, u Odboru (budući da smo saznali danas na Odboru da će doći amandmani i od Vlade, i amandmani su već stigli nama od različitih poslaničkih grupa), a da bi se izbeglo svojevrsno preklapanje, jednostavno da vidimo šta bismo možda mogli, ako nejasnoće postoje, bar što se tiče predlagača i predstavnika Vlade, da izmenimo.

Dakle, najpre bih hteo da počnem sa onim pozitivnim. Za masu članova koje ne pomenem znači da su dobro urađeni i da se sa time slažem. Hoću da izdvojim taj tzv. masovni skrining, ili je to verovatno subpopulacijski skrining, u kome je jako dobro, posebno u tački 3), odvojeno ko će se programom skrininga predvideti. Ta tačka 3) je ključna, čini mi se, u ovom članu 13.

U članu 14. se govori o pravu na dijagnozu. Tu bih hteo da... Sada, nisam pristalica onih koji menjaju zakon zbog jedne reči ili padeža, gde to nije nužno da bi se očuvao duh jezika, ali ako govorimo o dijagnozi u stavu 3, koja prethodi lečenju, mi uvodimo definisanje pojma dijagnoze, koji inače nije definisan ni u jednom zakonu, odnosno nismo termin „dijagnoza“ definisali posebno. Ovde smo to uradili i, naravno, predviđena je u sklopu obaveštenja koje se duguje pacijentu.

Lekar je obavezan da postavi dijagnozu, makar ona bila i radna, kako ovde stoji. Dakle, ta radna dijagnoza je način na koji se možda može dati lufta, vremena lekaru ili različitim timovima ili grupi lekara ili različitih institucija da do dijagnoze dođu. Kao što smo već čuli od mnogih, taj put do dijagnoze je često trnovit, dugo traje i ne može se opredeliti lekar za konačnu dijagnozu. U tom cilju, treba možda razmotriti to.

Lekar je dužan da postupa u skladu sa važećim medicinskim standardima – potpuno se slažem.

Lekar ima slobodu izbora dijagnostičke procedure – tu se slažem. Verovatno bi trebalo nekom reči dati neku prilošku odredbu, postupnost u izboru dijagnostičkih procedura, zato što već u narednom stavu govorite o zabrani preterane upotrebe dijagnostike, o preteranoj dijagnostici.

Mi nismo zakonom definisali šta je to preterana dijagnostika. Znamo da se možda nekada saltatorno preskoči neka dijagnostička metoda u opštoj populaciji, pa će neko, recimo, umesto da ode na rendgen, otići na skener ili nešto drugo uraditi, što je, naravno, paradoksalno. Ovde će se verovatno uputstvom, vodičima, onim što ste predložili Ministarstvu da sprovede i nadležnim institucijama koje ćemo pratiti unutar roka od tri meseca (možda će on biti i duži) dati neko stručno, metodološko uputstvo, da ne uđemo u rizik tzv. preterane dijagnostike, nego da ona bude sukcesivna, planirana, da se zna šta jedno iza drugog funkcijski i logički sledi.