Privremene republika srbija stenografske belešKE

Svrha individualnog plana zaštite i podrške jeste da žrtvi pruži zaštitu, ali i materijalnu, psiho-socijalnu i drugu podršku. Plan je individualan utoliko što je personalizovan, što se odnosi na tačno određenu žrtvu, na određenu biografiju, na tačno određene okolnosti kojima je žrtva izložena nasilju i na tačno određenog učinioca nasilja.

Mere zaštite sadržane u individualnom planu moraju biti pogodne da pruže bezbednost žrtvi, da zaustave nasilje, da spreče da se ona ponove i da zaštite prava žrtve, a mere podrške da omoguće da se žrtvi pruži psiho-socijalna i druga pomoć koja služi njenom oporavku, osnaživanju i osamostaljivanju.

Žrtva može da učestvuje u stvaranju individualnog plana, ako to želi i ako joj to dozvoljava psihološko i emocionalno stanje. Njeno učešće je dobro sa stanovišta osnaživanja žrtve, dizanja samopouzdanja i uspostavljanja kontrole nad sopstvenim životom.

Individualnim planom konkretno se određuju izvršioci svake mere i rokovi za preduzimanje mera da bi se izbegla pasivnost ili višenadležnost, a i sprečilo da se mere preduzmu onda kada više nemaju nikakvog smisla ili gube pun učinak.

Individualni plan, konačno, sadrži plan praćenja preduzetih mera i procenu delotvornosti planiranih i preduzetih mera.

Razume se da individualni plan zaštite i podrške žrtvi može biti jedan ili više puta menjan u zavisnosti od njegovog učinka ili promena u položaju žrtve i učinioca nasilja.

Zakon se primenjuje i na pojedina krivična dela, ali ne u celini. Deo zakona kojim se uređuje saradnja i koordinacija državnih organa i ustanova i deo zakona koji uređuje podršku žrtvama nasilja, pre svega izradu individualnih planova zaštite i podrške žrtvi, primenjuje se i u krivičnim postupcima koji se vode protiv učinilaca krivičnih dela proganjanja, čije uvođenje predviđa izmena i dopuna Krivičnog zakonika, zatim protiv učinilaca krivičnih dela protiv polne slobode, protiv učinilaca krivičnih dela protiv braka i porodice, učinilaca krivičnog dela trgovine ljudima, ali i u krivičnim postupcima koji se vode o svim drugim krivičnim delima koji su posledica nasilja u porodici.

Ne primenjuje se, dakle, samo onaj deo zakona koji predviđa analizu rizika od nasilja i izricanje i produženje hitnih mera. Zauzvrat, predviđeno je da je u krivičnom postupku, koji se vodi za pomenuta krivična dela, sud dužan da u roku od 24 časa odluči o predlogu javnog tužioca za određivanje mere zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, mere zabrane napuštanja boravišta i mere zabrane napuštanje stana.

Mere o kojima je reč određene su Zakonikom o krivičnom postupku, ali nije određen rok u kome je sud dužan da o njima odluči. Sada se za to predviđa rok od 24 časa od prijema predloga javnog tužioca.

O slučajevima nasilja u porodici vodiće se evidencije. Policijske uprave, osnovni sudovi, osnovna javna tužilaštva i centri za socijalni rad vodiće evidenciju o onim segmentima nasilja u porodici koji su njima dostupni. Svrha evidencije je da nadležnim organima omogući pristup podacima značajnim za postupanje i donošenje odluka.

Takve evidencije su jedan od uslova uspešne procene rizika od neposredne opasnosti nasilja u porodici i predlaganja i produženja hitnih mera. Centralna evidencija vodiće se u Republičkom javnom tužilaštvu i služiće jačanju potrebne saradnje i koordinacije.

Usvajanje ovog zakona ne može iskoreniti nasilja u porodici. Koreni nasilja u porodici jesu duboki i njegovo iskorenjivanje zahteva dugo vremena, praćeno nizom socijalnih, kulturoloških, psiholoških, ali i pravnih mera, ali to ne znači da se blagovremenim prijavljivanjem nasilja ili opasnosti od njega i pratećim preduzimanjem različitih oblika reakcije države i društva ne mogu sprečiti nasilje, njegovo ponavljanje ili tragični ishodi.

Ako su koreni porodičnog nasilja duboki i teško iskorenjivi, to ne znači dase ništa ne može preduzeti na sprečavanju akata nasilja, uklanjanju i olakšavanju njihovih posledica i pomoći i podršci žrtvi nasilja. Složenost jednog problema nikome nije opravdanje da problem ne počne da rešava, barem u onoj tački u kome rešavanje problema moguće. Tome služi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici.

Predlog zakona koji je pred vama sadrži, kada je reč o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika samo najhitnije i najnužnije izmene. Rad na izmenama Zakonika ubrzo se nastavlja i uslediće nove. Reforma našeg materijalnog krivičnog zakonodavstva je postupna, sastoji se ne od jednog, već od niza reformskih koraka. Ovim se vodi računa o apsorbcionoj moći našeg pravosuđa i naše advokature i sasvim nespornoj potrebi da se izmene zakona postepeno uvode u život i tako bolje prionu našoj pravničkoj i socijalnoj stvarnosti.

Predstoji nam usklađivanje našeg zakonodavstva, ne samo sa dokumentima, već i sa standardima koji važe u nekim zakonima evropskih država, a to je složen i težak posao koji iziskuje oprez, promišljenost i postupnost. Na sličan način posmatramo i standarde i akte Saveta Evrope i UN, koji tek treba da budu inkorporirani u naše krivično pravo. Stoga se zakon ograničava na određeni broj delimičnih izmena koje su suštinski povezane i tiču se iste krivične pravne oblasti i srodnih pitanja. Takav metod danas je postao uobičajen u zakonodavnoj praksi evropskih zemalja, pa otuda po tempu izmena, rešenjima i drugim karakteristikama, krivično zakonodavstvo Republike Srbije ne zaostaje u odnosu na većinu evropskih zemalja.

Izmene su najpre načinjene u opštem delu Krivičnog zakonika i tiču se instituta dela malog značaja, uslovnog otpusta i novčane kazne. Razlog za izmene jeste taj što norme važećeg Zakonika nisu dovoljno precizne zbog čega se u sudskoj praksi ne primenjuju onako kako se to očekivalo. Najbitnije izmene u posebnom delu Zakonika sastoje se od izmena odredaba koje čine jednu grupu krivičnih dela i to su krivična dela protiv privrede. Istina, po sredi je oblast materijalno krivičnog prava koja je menjano prilikom poslednjih izmena i dopuna zakona, ali tako da su u njoj zadržani izvesni instituti koji ne pomažu sudskoj praksi da se prilagodi novonastalim privrednim prilikama. Sada se to omogućava. Pored toga, koncepcijski se drugačije uređuju krivična dela protiv privrede.

Značajne novine unutar posebnog dela Zakonika ogledaju se u usklađivanju našeg krivičnog zakonodavstva sa već pomenutom Konvencijom Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Time se postiže komplementarnost zakona o sprečavanju nasilja u porodici, koji takođe sadrži niz normi koje su inspirisane Instanbulskom konferencijom i Krivičnog zakonika koji predviđa nova krivična dela kojima se suzbija nasilje nad ženama i nasilje u porodici.

Kod krivičnih dela protiv privrede najpre je promenjena sistematika. Njihov redosled grupisan je, sada se zasniva pre svega, na međusobnoj srodnosti dela. Predviđa se 29 krivičnih dela protiv privrede, pet više od važećeg Krivičnog zakonika, sedam krivičnih dela su nova, od čega je jedno novo utoliko što je preneseno iz dela protiv imovine u delo protiv privrede, a reč je o prevari i osiguranjz i dekriminalizuju se dva dela. Kod nekih dela menja se njihov zakonski opis, kod drugih se ne menja opis, ali se menja njihov redosled i mesto u okviru glave Zakonika kojim se uređuje krivično delo protiv privrede.

Tako se kod krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica, menja i precizira zakonski opis, budući da važeći zakonski opis nije otklonio nedoumice u sudskoj praksi, odustaje se od odgovornog lica kao izvršioca, što se čini kod skoro svih krivičnih dela protiv privrede. Umesto toga predviđa se tzv. zakonski supsidijaritet. To znači da krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica postoji samo ako nisu ostvareni elementi nekog drugog krivičnog dela i da njegov izvršilac može biti svako, a ne samo odgovorno lice.

Potpuno odustajanje od krivičnog dela zloupotreba krivičnog položaja odgovornog lica bez njegove prethodne zamene nekim novim i užim delom koje bi odlikovalo precizniji zakonski opis, u ovom trenutku bio bi suviše rizičan potez za koji nije izvesno da ima realnu podlogu i opravdanje. Novim rešenjem ograničava se njegova primena samo na slučajeve kada je to zaista nužno, tj. samo ako kriminalna zona nijednog drugog krivičnog dela ne može da zaštiti privredni sistem.

Pored preispitivanja postojećih krivičnih dela protiv privrede uvedena su i neka nova. Nova su krivična dela prevare u obavljanju privredne delatnosti, zloupotreba poverenja u obavljanju privredne delatnosti i zloupotrebe u postupku privatizacije. Dok su prva dva krivična dela poznata kao opšta krivična dela protiv imovine koja će se u buduće primenjivati u oblasti privrede, treće je sasvim novo i njime se inkriminišu zloupotrebe u postupku privatizacije koje su do sada uočene. Na propisivanje tog dela uticala je i sudska praksa.

Prevara i zloupotreba poverenja jesu u važećem zakoniku krivična dela protiv imovine, a pronevera, davanje i primanje mita, krivična dela protiv službene dužnosti. Ona se međutim, u ovom zakonu modifikuju i saobražavaju privrednim odnosima, pa se predviđaju nova dela uvek kada su prevara, zloupotreba poverenja, pronevera i davanje i primanje mita izvršena u obavljanju privredne delatnosti. Ovim se šire mogućnosti za bolju krivično pravnu reakciju u domenu privrede.

Pored toga, jasno se razdvajaju i slučajevi kada se prevara, zloupotreba poverenja, pronevera i davanje i primanje mita čine u javnom, a kada u privatnom sektoru. Kako je navedeno zakonski opis više krivičnih dela protiv privrede, značajno je promenjen. Promena je kod nekih dela usledila samo kao posledica promene prema kojoj je izvršilac krivičnih dela protiv privrede može biti ne samo odgovorno lice, već svako lice koje ostvari radnju i ostalo obeležje krivičnog dela.

Kod određenih krivičnih dela uočeni su problemi, što je za posledicu imalo njihovu ređu primenu. Stoga su promenjeni njihovi zakonski opisi što bi, osim ispravnije primene krivičnog prava, značilo i sužavanje primene krivičnog dela zloupotrebe položaja odgovornog lica.

Konačno, značajna izmena jeste dekriminalizacija dva krivična dela protiv privrede. Prvo delo je zloupotreba ovlašćenja u privredi, a drugo izdavanje čeka i korišćenje platnih kartica bez pokrića. Bankama stoje na raspolaganju tehničke i organizacione mogućnosti kojima se može onemogućiti korišćenje kreditnih i debitnih kartica bez pokrića, što znači da je moguća druga vrsta sankcija, tako da krivično pravna zaštita više nije nužna.

Zbog usaglašavanja sa Istanbulskom konvencijom uvode se nova krivična dela, sakaćenje ženskog polnog organa, proganjanje, polno uznemiravanje, i prinudno zaključenje braka. Kada je reč o krivičnog delu proganjanja, u prilog njegovog uvođenja ne govore samo obaveze koje proizilaze iz Istanbulske konvencije, već i važni kriminalno politički argumenti. Reč je o ponašanju koje ozbiljno može da ugrozi psihički integritet žrtve, a upereno je protiv osnovnih prava i sloboda čoveka.

Uporedno pravna iskustva ukazuju na određene probleme prilikom propisivanja ovog krivičnog dela i njegove primene u praksi. Stoga smo imali veoma ozbiljan pristup pri propisivanju zakonskog opisa krivičnog dela proganjanja, kako bi se ono što preciznije formulisalo i time unapred otklonile dileme ili nedoumice koje su uočene u uporednom pravu.

Izmenjene su i dopunjene odgovarajući članovi Krivičnog zakonika kojima su predviđena krivična dela oduzimanje maloletnog lica i promena porodičnog stanja. Time je proširena krivično pravna zaštita novorođene dece, kako bi se ubuduće mogli krivično pravno goniti svi za koje postoji sumnja da su odgovorni za nestanak beba iz porodilišta, što je problem koji je dospeo i pred sud u Strazburu.

Bitna novina je i da se uvodi novo krivično delo, kršenje zabrane utvrđene merom bezbednosti. Cilj uvođenja ovog krivičnog dela je da se predvidi sankcija za kršenje zabrane koju određene mere bezbednosti sadrže. Kod nekih mera bezbednosti uopšte ne postoje sankcije za kršenje njima određenih zabrana. S druge strane, kod kršenja drugih mere bezbednosti koje sadrže zabranu postoji sankcija koja se oglede jedino u tome što sud može da opozove uslovnu osudu, ako osuđeni prekrši zabranu naloženom merom bezbednosti. Dakle, i ovde postoji potreba za novim krivičnim delom u slučajevima kada se mera bezbednosti ne izriče uz uslovnu osudu.

Izmenjena su i krivična dela izrađivanje i nabavljanje oružja iz sredstava namenjenim za izvršenje krivičnog dela, kao i nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija. Navedena krivična dela usklađena su sa novim Zakonom o oružju i municiji, pooštrene su i kazne za njih, upravo zbog porasta teških krivičnih dela izvršenih upotrebom zabranjenog ili nelegalnog oružja.

Konačno, pooštravaju se i kazne za krivična dela nedozvoljeni prelazak državne granice i krijumčarenje ljudi. Nedozvoljeni prelasci granice i krijumčarenje ljudi znatno su učestali od početka migrantske krize. Cilj pooštravanja kazne jeste da se spreči iskorišćavanje ljudske nesreće migranata.

Na kraju Predlog zakona sadrži i druge izmene i dopune postojećih krivičnih dela nastale zbog potrebe usklađivanja sa relevantnim međunarodnim dokumentima.

Srbija je prvi zakon koji organizuje državne organe u borbi protiv organizovanog kriminala donela je još 2002. godine. Često je menjan i dopunjavan, ali njegova suština nije poboljšana. Ostala je ista bez praćenje novih pravaca i načina u borbi protiv organizovanog kriminala.

U vreme kada je zakon donet predstavljao je veliki korak za našu zemlju, jer je prvi put uvedena specijalizacija na nivou policije, javnog tužilaštva i sud za ovaj oblik kriminaliteta. Osim uvedene specijalizacije, ovi specijalizovani organi ovlašćeni su i posebnim istražnim tehnikama.

Danas je važeći zakon prevaziđen, bez mogućnosti da odgovori savremenim potrebama borbe protiv organizovanog kriminala, korupcije i terorizma. Donošenje novog zakona, jeste i čin primene Akcionog plana za Poglavlje 23. i Poglavlje 24, i primenu Strategije - istraga finansijskog kriminala, koji je Vlada Republike Srbije usvojila u maju 2015. godine.

Novi zakon je i neophodan uslov za primenu izmena i dopuna Krivičnog zakonika koji su na dnevnom redu ovog skupštinskog zasedanja. Nove komplikovane izmene Krivičnog zakonika ne mogu da ostvare svoj efekat bez posebne organizacije pravosudnih i policijskih organa. Zakon rešava sva pitanja organizacionog karaktera neophodna za delotvornu borbu protiv organizovanog kriminala, finansijskog kriminala, privrednog kriminala, kriminala protiv službene dužnosti i korupcije i terorizma.

Novim zakonom uređeni su svi napredni alati, tehnike borbe protiv organizovanog kriminala, korupcije i terorizma, nova unutrašnja organizacija policije, javnog tužilaštva, sudova, način saradnje između policije i javnog tužilaštva i drugih državnih organa, službenici za vezu, udarne grupe, kao i finansijska forenzika.

Član 2. zakona navodi krivična dela na koja se zakon primenjuje, pri čemu je potrebno obratiti pažnju da su nazivi krivičnih dela i brojevi članova krivičnih dela iz Krivičnog zakonika usaglašeni sa tekstom Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika. Utoliko su oni međuuslovljeni.

Vidno je dakle da će krug krivičnog dela koji će biti u nadležnosti organa koji će primenjivati ovaj zakon biti mnogo širi. Sa usko navedenim obimom krivičnih dela nabrojanim u važećem zakonu javnom tužiocu vezane su ruke i za proaktivna postupanja i za vođenje suštinske i duboke istrage.

Članom 4. zakona propisan je krug državnih organa nadležnih za postupanje u predmetima krivičnog dela organizovanog kriminala i terorizma, navedenih u članu 3, a to su Tužilaštvo za organizovani kriminal, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Organizaciona jedinica nadležna za suzbijanje organizovanog kriminala, Posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu za organizovani kriminal, Posebno odeljenje Apelacionog suda u Beogradu za organizovani kriminal, kao i Posebna pritvorska jedinica Okružnog zatvora u Beogradu.

Članom 3. zakona propisana su krivična dela za koja postupaju državni organi nadležni za suzbijanje organizovanog kriminala i terorizma i to su u prvom redu krivična dela iz člana 2. tačka 1,2. i 5. zakona.

Kada je reč o postupanju državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala u pogledu krivičnih dela protiv službene dužnosti odlučujući uslov za uspostavljanje nadležnosti je subjektivnog karaktera i tiče se svojstva izvršioca, odnosno potrebno je da se radi o izabranom, imenovanom ili postavljenom licu, dok je kod krivičnih dela protiv privrede propisan odlučujući uslov objektivnog karaktera koji se tiče prelaska postavljenog imovinskog cenzusa.

Za ostvarenu imovinsku korist relevantna je vrednost preko 200 miliona dinara, odnosno preko 800 miliona dinara kada je u pitanju vrednost javne nabavke. Važeći zakon generiše problem u gonjenju i suđenju za krivična dela korupcije, krivična dela protiv privede i krivična dela protiv službene dužnosti.

Nadležnost osnovnih i viših javnih tužilaštava je razuđena i uglavnom se zasniva na propisanoj kazni zakona. Tako je danas najveći broj ovih krivičnih dela u nadležnosti osnovnih sudova, odnosno osnovnih javnih tužilaštava. Ovim nije moguće koncentrisati znanje i najbolje ljudske i materijalne resurse na jednom mestu, pa stoga nije moguće ostvariti proaktivno postupanje i specijalizaciju.

Sada se ova sistemska greška ispravlja tako što je za krivično gonjenje, krivično delo organizovanog kriminala, terorizma i korupcije organizovano pet velikih javno-tužilačkih centara. Krivičnim delima iz člana 2. zakona bave se posebna odeljenja viših javnih tužilaštava za suzbijanje korupcije, MUP, Organizaciona jedinica nadležna za suzbijanje korupcije i Posebno odeljenje viših sudova za suzbijanje korupcije.

Prema tome, osnivaju se četiri centra u vidu posebnih odeljenja viših tužilaštava na teritoriji četiri apelaciona javna tužilaštva, odnosno posebna odeljenja viših tužilaštava u Beogradu, Kraljevu, Nišu i Novom Sadu za suzbijanje korupcije.

Sa članom 13. novog zakona po prvi put se dobija puna specijalizacija za postupanje u krivičnim delima koja su koruptivna. Sada u takvim predmetima postupaju tužioci iz navedenih regionalnih centara.

Organizovanim kriminalom i terorizmom se bavi isključivo Tužilaštvo za organizovani kriminal. Ono takođe goni tzv. visoku korupciju. Tužilaštvo za organizovani kriminal postupa pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu. Svi drugi koruptivni predmeti gone se u četiri regionalna centra u Beogradu, Kraljevu, Nišu i Novom Sadu. Posebna odeljenja viših tužilaštava treba da postupaju pred posebnim odeljenjima viših sudova u Beogradu, Kraljevu, Nišu i Novom Sadu, kao što Tužilaštvo za organizovani kriminal postupa pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu.

Jedan od stubova i novina ovog zakona jeste skup organizacionih mera koja će doprineti unapređenoj saradnji državnih organa koji su odgovorni za primenu zakona i koji sa njima blisko sarađuju. Za otkrivanje krivičnih dela organizovanog kriminala i korupcije ključnu ulogu imaju policija i javno tužilaštvo, pri tom veliki broj drugih državnih organa u svakodnevnom radu dolazi u dodir sa činjenicom koja su značajna za istrage organizovanog kriminala i korupcije.

Nedostatak saradnje i razmena informacija između državnih organa koje mogu biti u posedu činjenica značajnih za sprovođenje i tok istrage sa druge strane održava se na uspešnost otkrivanja i gonjenja počinioca krivičnih dela. Otuda zbog nedostatka saradnje između državnih organa nije moguć proaktivan pristup kako u radu policije i javnog tužilaštva, tako i drugih državnih organa.

Stoga se u svim državnim organima, čija je nadležnost takva da dolaze u kontakt sa činjenicama vezanim za organizovani kriminal i korupciju, a koje mogu biti dokaz u krivičnom postupku ili voditi do dokaza, određuju službenici za vezu sa javnim tužilaštvom i policijom.

Službenici za vezu treba da dele svoje znanje, veštinu, iskustvo i stručno znanje, učestvuju po potrebi u radu onog državnog organa u koji su upućeni. Službenik za vezu predstavlja most između državnog organa iz koji dolazi i organa u koji je upućen. Službenik za vezu omogućava da dva organa dodatno prepoznaju način na koje mogu da sarađuju i ubrzava razmenu informacija.

Kod najsloženijih predmeta organizovanog kriminala neophodan je najveći stepen saradnje i svih državnih organa sa policijom i javnim tužilaštvom kako bi se obezbedilo efikasno upravljanje istragom i krivičnim gonjenjem. Zato je javnom tužiocu novim zakonom stavljen na raspolaganje jedan od najmoćnijih alata za saznavanje i ukrštanje informacija, a to je udarna grupa.

Kada je predmet veoma složen i zahteva stalno prisustvo službenika više državnih organa i multidisciplinarni pristup javni tužilac u takvom složenom predmetu bi mogao ad hok da formira udarnu grupu. To je multidisciplinarna stručna grupa kojom rukovodi javni tužilac, a čiji članovi su policijski službenici, službenici drugih državnih organa u zavisnosti od potreba konkretnog predmeta.

Organizovani kriminal i korupcija se ispoljavaju kroz netačno finansijsko izveštavanje privrednih društava, podmećivanje osoba zaduženih za raspolaganje javnim sredstvima u nameri pribavljanja povoljnijih ugovora, netačnom poreskom izveštavanju, proneverama i isporukama neadekvatne robe, poreskim utajama, zloupotrebama u vezi sa stečajem, zloupotrebama u javnim nabavkama, privatizaciji, kao i pranje novca, stvaranje tajnih fondova i finansiranje terorizma.

Reč je o izuzetno komplikovanim finansijskim transakcijama gde znanje i veštine javnih tužilaštva nisu dovoljne za efikasno krivično gonjenje. Ne zaboravimo da su javni tužioci diplomirani pravnici i da bi rešili ovako komplikovane predmete trebalo bi preko noći da se pretvore u vrhunske ekonomiste, što nije moguće, i zato je neophodno da se u javnom tužilaštvu zaposle finansijski forenzičari koji imaju sposobnost identifikovanje kriminalne radnje sa finansijskog aspekta.

Finansijski forenzičar pomaže javnom tužiocu da odgovori na sledeća pitanja, a na koja, usled složenosti slučaja, javni tužilac ne može uvek da da odgovor, opisi definisanja radnji izvršenja krivičnog dela, otkrivanje i imenovanje učinioca krivičnog dela, otkrivanje mesta i vremena izvršenja krivičnog dela i obima štete i visinu pribavljanja imovinske koristi proistekle iz krivičnog dela.

Jasno je da se radi upravo o onim pitanjima na koja odgovor daje krivični postupak, ali da policija i javno tužilaštvo, usled nedostatka znanja iz ekonomije, ne mogu da odgovore na njih. Stoga finansijski forenzičar pronalazi dokaze finansijske prirode i pomaže javnom tužiocu i policiji da usmere finansijsku istragu i prikupe što više dokaza potrebnih za optužnicu.

Program obuka, koji se piše za primenu ovog zakona, obeležen je sveobuhvatnim pristupom. Svi javni tužioci i sudije koji postupaju u predmetima krivičnih dela finansijskog kriminala i korupcije moraju da prođu obuku predviđenu budućim programom koji donosi Pravosudna akademija. Znanje je to koje pobeđuje organizovani kriminal i korupciju. Dobro organizovano i obučeno pravosuđe sa visokim stepenom integriteta može i mora dati rezultat u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije.

Institut oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela jeste jedan od ključnih elemenata kojim se ostvaruje svrha krivičnog zakonodavstva. To jeste specijalna i generalna prevencija vršenja krivičnih dela. Reč je o najboljem preventivnom mehanizmu koji demotiviše aktuelne i potencijalne izvršioce krivičnih dela, naročito dela lukrativne prirode i kojim se na najbolji način ostvaruje princip materijalnog krivičnog zakonodavstva da niko ne može imati imovinsku korist od izvršenja krivičnog dela. Mnoga moderna krivična zakonodavstva, sledeći rešenja iz međunarodnih dokumenata, uvela su i tzv. prošireno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela kao jedan od najefikasnijih instrumenata kojima pravna država raspolaže u borbi protiv organizovanog kriminala, korupcije, pranja novca i finansiranja terorizma.