Privremene republika srbija stenografske belešKE

(Predsedavajući: Sada i vi činite istu povredu.)

Dozvolite da završim.

Druga stvar, zamolio bih gospođu Tepić da prestane da obmanjuje građane Srbije kako je članovima Odbora za evropske integracije dostavljen taj prevedeni tekst Izveštaja o napretku Srbije i da prestane da obmanjuje građane Srbije kako u skladu sa Poslovnikom ima pravo da pozove Majkla Devenporta ili bilo kog drugog ambasadora da se obraća narodnim poslanicima.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Završavam. Član 74. Poslovnika o radu Narodne skupštine striktno definiše ko i pod kojim uslovima može učestvovati u radu bilo kog skupštinskog odbora. Dakle, mislim da je sramno da se preti narodnim poslanicima nekakvim sankcijama, bezbednosnim proverama, kaznama, iznošenjem zbog toga što insistiramo na poštovanju Ustava Republike Srbije.

PREDSEDAVAJUĆI: Razumeo sam, kolega Šaroviću.

Što se tiče ove poslednje primedbe, kao predsedavajući mogu da vodim računa samo o onome što se dešava u ovoj sali, a šta poslanici pričaju na svojim konferencijama za štampu ne mogu zaista.

(Nemanja Šarović: Ovo za Obradovića je bilo u sali.)

Apelovao bih na narodne poslanike da u nekim svojim budućim izlaganjima vode računa o tome da ne iznose činjenice i detalje iz privatnog života lica o kojima se vodi rasprava, a pogotovo ne o njihovim bliskim srodnicima.

To se dešavalo kada se, da kažem, manjkavost ovog Poslovnika da u trenutku kada se utvrđuje dnevni red i raspored akata koji se stavljaju na dnevni red i jako je sužena mogućnost predsedavajućeg da zaustavi poslanika u njegovom obrazlaganju.

Da li želite da se Skupština u danu za glasanje izjasni? Da.

Po Poslovniku narodni poslanik Marjan Rističević. Izvolite.

MARJAN RISTIČEVIĆ: Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, baš ste malo pre povredili član 103. stav 4. i sa tim u vezi reklamiram stav 7. i 8.

S obzirom da reklamacija Poslovnika prethodnog kolege baš nije imala puno veze sa izlaganjem prethodnog govornika, s tim u vezi ja ne insistiram, ali bilo bi dobro da primenite odredbe stava 7. i 8. ovog člana i da vreme koje je utrošeno u takvoj vrsti reklamacije Poslovnika odbijete od vremena poslaničke grupe. Jer, kakav Devenport, kakvi bakrači, ja više ne znam na šta se ovde reklamira Poslovnik. Ja ne vidim nikakvog prethodnog govornika koji je govorio o tome. To je jedno.

Broj dva, reklamacija Poslovnika treba da traje najduže do dva minuta. Najduže do dva minuta. Trajala je dva minuta i 30 sekundi. Evo, ja neću insistirati da odbijete tih 30 sekundi, zato što se radi o opoziciji, ali da u buduće vodite računa ako ja prekoračim ili neko drugi prekorači vreme sa naše strane, da to uzmete i da kompenzujete, da odbijete od naših poslaničkih grupa, a ukoliko se ovo bude ponavljalo malo češće, tek u toj situaciji da to uračunate i njima.

Ne tražim da se o ovom glasa, tek toliko da naši gledaoci znaju da reklamacije Poslovnika koje su ovde usledile nisu baš bile u skladu sa Poslovnikom, kao ni reklamacija gospodina Balše Božovića, koji se vratio iz SAD, sa izbora, pa mu baš nije najjasnije naš Poslovnik. Amerikanci kada su videli kad su videli ko je došao da podrži Hilari Klinton, znali su za koga ne treba da glasaju. Prijatno.

PREDSEDAVAJUĆI: Pošto ste rekli da ne želite da se Skupština izjasni u danu za glasanje o povredi Poslovnika, smatram i da nisam dužan da vam dam obrazloženje.

Kolega Šaroviću?

NIKOLA ŠAROVIĆ: Član 27. gospodine Arsiću, čisto javnosti radi, pošto gospodin Rističević očigledno nije upoznat sa celokupnom situacijom.

Dakle, ja sam u skladu sa članom 103. tražio reč, odmah nakon završenog izlaganja gospođe Marinike Tepić, ali mi je Maja Gojković, koja je u tom trenutku predsedavala, rekla da je praksa da se reč po povredi Poslovnika ne daje za vreme obrazlaganja predloga za proširenje dnevnog reda i da će mi reč dati kada se to završi. Sada kada se završilo i kada ste završili pauzu, dobio sam reč. Prema tome, ne radi se ni o kakvoj zloupotrebi od strane opozicije, već smo postupali u skladu sa uputstvom predsedavajuće.

Sada vi, gospodine Marjane Rističeviću ste uvek dobrodošli da se javite po Poslovniku, mi nikada nećemo tražiti da vam se odbije vreme, nikada nećemo tražiti da vam izreknu opomene. Vi, naravno imate svoje demokratsko pravo da ponavljate greške koje su ponavljali vaši prethodnici. Verujte mi da bez obzira na to što smo mi dosledno protiv kažnjavanja narodnih poslanika, da se nikada nismo plašili kazni i da smo se uvek radovali kada nas kažnjavaju, jer znamo da je sa svakom narednom kaznom i kraj vašeg režima, bar korak bliže.

PREDSEDAVAJUĆI: Gospodine Šaroviću, pa vi ste krenuli u repliku.

Molim poslaničke grupe da u koliko nisu predale prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika, da to odmah urade.

Saglasno članu 157. stavu 2. Poslovnika Narodne skupštine otvaram zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o sprečavanju nasilja u porodici; Predlogu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika; Predlogu zakona o organizaciji nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.

Da li predstavnik predlagača, Nela Kuburović ministar pravde, želi reč?

Izvolite.

NELA KUBUROVIĆ: Zahvaljujem. Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o sprečavanju nasilja u porodici, Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, Predlog zakona o organizaciji nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, pripremljeni su posle detaljne analize postojećih normativnog i faktičkog stanja.

Razume se, ishod analize ukazuje na potrebu izrade novih zakonskih projekata koji bi izoštrili normativnu reakciju društva i države. Osnovane su radne grupe koje su bile sastavljane od predstavnike sudija svih sudova i javnih tužilaštava, profesora pravnog fakulteta, advokature i civilnog društva. O radnim verzijama vođena je višemesečna javna rasprava i sve zainteresovane strane imale su priliku da se izjasne o njima i poprave ih.

Sva četiri predloga zakona čine jednu celinu. Rešenje iz jednog predloga naslanjaju se na rešenja iz drugih i sa njima čine jedinstvo. Tako nastaje sistem koji se dobija na još snažnijem i još delotvornijem suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije i sistem koji služi sprečavanju nasilja u porodici. To nasilje, nažalost, kod nas je poprimilo razmere posle kojih niko od građana, preko državnih organa, pa i Vlade i Narodne skupštine nema pravo da ćuti i na koji mora hitno da reaguje, kako merama represije, tako i merama prevencije, socijalne politike, psihologije. Jednom rečju, uslov da se sa tom društvenom anomalijom izborimo jeste multidisciplinarni pristup njemu. Zakon je samo jedan, istina veoma način suzbijanja nasilja u porodici.

Postojeći pravni okvir u Srbiji pruža zaštitu žrtvama nasilja u porodici primenom Krivičnog zakonika i Porodičnog zakona, ali manjkavo. Krivični zakonik rešava probleme nasilja samo kada je nasilje već izvršeno i kada postoje krivična delo i razlog za pretvaranje u činioca nasilja. Pritvor ovde jeste način svojevrsne zaštite žrtve nasilja, razdvaja žrtve od činioca nasilja, sprečava ponavljanje nasilja, a žrtvi pruža izvesno vreme da o svemu promisli i donese ponekad veoma bitne životne odluke. Teškoće se međutim javljaju kada se dogodi nasilje ili preti njegovo ponavljanje, a ne postoji zakonski osnov da se u činiocu nasilja odredi pritvor i ukloni sa poprišta nasilja.

Još veće teškoće nastaju kada se nasilje nije desilo, ali preti neposredna opasnost od njega. Budući da nema krivičnog dela nema ni razloga za pritvor potencionalnom učiniocu i tako se spreči nesreća koja može da usledi. S druge strane, put zaštite predviđa Porodičnim zakonom podrazumeva tužbu i vođenje posebnog parničnog postupka, a brzina zaštite žrtve zavisi od usvajanja privremenih mera. Pored ostalog zato se i donosi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Zakonom se premošćava vakum koji postoji od prijave opasnosti od nasilja do početka parničnog ili krivičnog postupka protiv učinioca nasilja.

Upravo u tom vakumu, žrtva je izložena riziku od ponovljenog nasilja ili od njegove eskalacije. Ovim zakonom se u našu stvarnost unosi princip prema kome učinilac nasilja ne sme da ostane zajedno sa žrtvom uvek kada postoji neposredna opasnost od nasilja. Uspostavlja se kontinuitet zaštite žrtve nasilja sve do časa kada će ona biti u stanju da se oporavi a nasilnik snosi odgovornost.

Prema tome, odgovornost nasilnika i zaštita žrtve pomeraju se unazad. Pre nastupanja dejstva krivičnog postupka ili postupka zaštite koja je predviđena Porodičnim zakonom. Zakon se pak ne primenjuju na maloletne učinioce nasilja u porodici, budući da su odgovornost i sankcije koje se njima mogu izreći uređuju drugim zakonima kao što su Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično pravnoj zaštiti maloletnih lica, Zakon o prekršajima i Porodični zakon.

Takođe, hitne mere nisu primerene maloletnicima zbog njihovog uzrasta i pravnog statusa. Svrha zakona jeste da spreči nasilje uvek kada postoji neposredna opasnost od njega ali i da pomogne žrtvi nasilja. Propisuje se delovanje državnih organa i drugih organa, organizacija i ustanova. Reakcija na nasilje ne sastoji se samo od ograničavanja prava učiniocu nasilja već od niza psiholoških i socijalnih postupaka i metoda. Istina je da je reakcija pre svega podrazumeva izricanje hitnih mera učiniocu nasilja kojima se njemu ograničavaju moguća prava u korist zaštite žrtve nasilja.

Hitnim merama sprečava se ponavljanje nasilja ili mogućnost da do njega dođe prvi put. Međutim, pored hitnim mera koje pogađaju učinioca zakonom se predviđaju i organi i ustanove koje se staraju o zaštiti žrtve nasilja i pružaju različite oblike podrške žrtvi počev od obaveštavanja o njenim pravima, njenom položaju preko pružanja pravne pomoći do socijalnih i psiholoških postupaka čija je svrha da žrtva predahne, da se podigne i osamostali, počne drugačije da gleda na svet i promeni način života.

Sadržina zakona, prema tome, sastoji se od delovanja prema učiniocu, ali jednako tome i od delovanja prema žrtvi, koje se ogleda u zaštiti i podršci žrtvi. Tome uostalom i služe individualni planovi zaštite i podrške žrtvi koji se uvode zakonom. No, kada se ove vrste delovanja posmatraju sa sociološke, a ne strogo pravničke perspektive, uočava se njihova međuzavisnost i prožimanje. Takvo uskraćivanje određenih prava učiniocu nasilja sprečava ga da dalje čini nasilje i štiti žrtvu. Zaštita žrtve istovremeno sprečava mogućnost nasilja.

Zakon određuje i značenje pojma sprečavanje nasilja u porodici. Sprečavanje nasilja u porodici definisano je kao skup mera kojima se otkriva da li preti neposredna opasnost od nasilja u porodici i skup mera koje se primenjuju ako je neposredna opasnost od nasilja otkrivena. U stvarnosti, do neposredne opasnosti od nasilja može da dođe u tri slučaja – najpre, kada mogući učinilac nikada nije učinio nasilje, ali njime preti, potom, kada je mogući učinilac ranije učinio nasilje i preti da ga ponove, recimo, učinio je nasilje pre godinu dana, a u poslednje vreme ponaša se tako kao da namerava da ga ponovi, i konačno, neposredna opasnost od nasilja postoji kada je učinilac izveo nasilje neposredno pre akcije policije i drugih organa, a očekuje se da nasilje ubrzo ponovi.

U sva tri slučaja procenjuje se da li postoji neposredna opasnost od nasilja, koja se sastoji ili u opasnosti da se nasilje učini prvi put ili da se nasilje ponovi. Neposredna opasnost određuje se na osnovu ponašanja mogućeg učinioca i drugih okolnosti i postoji kada se ustanovi da je mogući učinilac spreman da u vremenu koje neposredno predstoji po prvi put učini nasilje ili da ga ponovi.

Pojam nasilja u porodici širi je od onog koji sadrži Porodični zakon. Pored fizičkog, psihičkog i seksualnog nasilja, uneseno je i ekonomsko nasilje saglasno članu 3. Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbe protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, donetom u Istambulu 11. maja 2011. godine, koja je Republika Srbija potpisala u aprilu 2012. godine i ratifikovala u Narodnoj skupštini u oktobru 2013. godine i koja je stupila na snagu 1. avgusta 2014. godine.

Institucionalni stub na kome počiva zakon od koga sve počinje i dalje se grana jeste policijski službenik za sprečavanje nasilja u porodici. On je specijalno obučeni koordinator koji treba da spreči nasilje i da se stara o zaštiti žrtve. No, da bi sprečio nasilje, on mora da za njega sazna. Stoga se predviđa dužnost svih da policiji ili javnom tužiocu prijave nasilje ili neposrednu opasnost od njega. Dužnost prijavljivanja nasilja tereti i sve državne organe, organizacije i ustanove. Obaveza državnih organa i centara za socijalni rad proširena je i na prepoznavanje nasilja u porodici i opasnosti od njega, ali u okviru njihovih redovnih poslova.

Prepoznavanje nasilja nije poseban od ostalih poslova odvojeni postupak, već se odvija kroz neki drugi postupak. Recimo, lekar pruža medicinsku zaštitu žrtvi nasilja, uz medicinsku zaštitu dužan je i da prepozna nasilje i o tome obavesti policiju.

Pojam prepoznavanja ne odnosi se na uočavanje fizičkih svojstava koji ukazuju na nasilje, već uopšte na prepoznavanje fenomena od nasilja. Ono je moguće i kada policajac čita prijavu o nasilju i pri tome nema kontakt sa žrtvom, ne vidi je, niti je čuje, ali iz proučavanja prijave otkriva, prepoznaje da je reč o nasilju u porodici.

Prema tome, sve počinje prijavom nasilja ili neposredne opasnosti od njega. Pravilo je da posle prijema prijave policijski službenik izlazi na lice mesta, pri čemu radi primene preventivnih operativnih mera i prikupljanja dokaza mogu da mogućeg učinioca nasilja dovedu u policijsku stanicu i zadrže ga tamo. Svrha zadržavanja je i da se omogući vođenje postupka protiv mogućeg učinioca i posredno da žrtva predahne. Trajanje i zadržavanje ograničeno je na najviše osam časova.

Posle saznanja za nasilje u porodici ili opasnosti od njega nadležni službenik procenjuje rizik neposredne opasnosti od nasilja. Tokom procene rizika vodi se računa o bitnim činjenicama koje su, primera radi, navedene u zakonu, da li je mogući učinilac ranije ili neposredno pre procene rizika izvršio nasilje, da li je spreman da ga ponovi, da li je pretio ubistvom ili samoubistvom, poseduje li oružje, da li je mentalno bolestan ili zloupotrebljava psihoaktivne supstance, da li postoji sukob oko starateljstva nad detetom ili oko načina održavanja ličnih odnosa deteta i roditelja koji je mogući učinilac, da li je mogućem učiniocu izrečena hitna mera za sprečavanje nasilja u porodici ili je određena mera zaštite od nasilja u porodici prema Porodičnom zakonu, da li žrtva doživljava strah i kako ona procenjuje rizik od nasilja.

Pre nego što okonča procenu rizika, može zatražiti mišljenje centra za socijalni rad, okolnosti iz nadležnosti centra koje su bitne za procenu rizika. Procena rizika koju sačini nadležni policijski službenik jeste osnov za dalje aktiviranje ostalih učesnika u sprečavanju nasilja i zaštiti i podršci žrtvi. Utvrdi li da neposredna opasnost od nasilja u porodici postoji, nadležni policijski službenik dužan je da sva obaveštenja koja je prikupio i svoju procenu rizika dostavi osnovnom javnom tužiocu, centru za socijalni rad i grupi za koordinaciju i saradnju. Ispunjenje te obaveze uspostavlja zakonsku vezu i saradnju između različitih učesnika u sprečavanju nasilja i zaštiti i podršci žrtvi, stvarajući nove obaveze na putu do konačnog zbrinjavanja žrtve i otklanjanja posledica nasilja ili opasnosti od njega. Tako se u postupak uključuju i drugi koji mogu i moraju da pomognu.

Konačno, nadležni policijski službenik ima i treću mogućnost. Ako utvrdi neposrednu opasnost od nasilja i pruži mogućnost učiniocu koji je doveden u policijsku stanicu da se izjasni o okolnostima slučaja, on je dužan da nasilniku izrekne hitnu meru za sprečavanje nasilja u porodici. Predviđene su dve hitne mere: udaljenje učinioca nasilja iz stana i zabrana učiniocu nasilja da kontaktira žrtvu i prilazio je. Hitne mere mogu trajati 48 časova, ni kraće, ni duže, i njihova svrha je da trenutno reši problem, odvoji i razgraniči žrtvu i učinioca i spreči dalju eksalaciju sukoba i teže posledice po žrtvu. Mogu biti kumulirane tako što će učinilac biti udaljen iz stana u kom živi, ali će mu biti zabranjeno da sa žrtvom kontaktira i prilazi joj.

Ako žrtva i učinilac ne žive zajedno, moguće je izreći samo meru zabrane kontakta sa žrtvom i prilaska žrtvi. Hitna mera izriče se u obliku naređenja kao pojedinačnog akta. Naređenje se uručuje učiniocu, a ako on odbije prijem, nadležni policijski službenik sastavlja belešku o tome, čime se smatra da je naređenje uručeno. Trenutak uručenja je bitan utoliko što od njega počinje da teče vreme na koje je hitna mera izrečena, ali i rok u kome osnovni javni tužilac ima pravo da podnese predlog za produženje hitne mere.

Jednako kao što u svojoj proceni rizika kojom je utvrdio neposrednu opasnost od nasilja obaveštava osnovnog tužioca, centar za socijalni rad i grupu za koordinaciju i saradnju, nadležni policijski službenik obaveštava ih o tome da je izrekao hitnu meru. Osnovni javni tužilac odlučuje da li će predložiti da se trajanje hitne mere produži za još 30 dana. Predlog da se hitna mera produži može da se podnese u roku od 24 časa kada je učiniocu uručeno naređenje nadležnog policijskog službenika u kome je sadržana hitna mera. U suprotnom, smatra se da nije predložio produženje mere. Prethodno, on proučava obaveštenje o nasilju u porodici ili opasnosti od njega i vrednuje procenu rizika koju je načinio i dostavio nadležni policijski službenik. Vrednovanje znači da osnovni javni tužilac stiče svoj utisak o tome postoji li neposredna opasnost od nasilja, da njegov utisak nije samo refleksija utiska nadležnog policijskog službenika.

Osnovni javni tužilac može nezavisno od dokaza koje je prikupio nadležni policijski službenik da sam skupi dokaze koji su bitni za njegovu procenu. Budući da produženje hitne mere duže ograničava pravo učinioca sa 48 časova na 30 dana. za odlučivanje od produženju hitne mere nadležan je osnovni sud na čijem području se nalazi prebivalište ili boravište žrtve. Osnovni sud produžava trajanje hitne mere ako posle sopstvene procene rizika, uključujući i vrednovanje procene rizika koju je sačinio nadležni policijski službenik i vrednovanje koje potiče od osnovnog javnog tužioca stekne uverenje da i dalje posle isteka 48 časova preti neposredna opasnost od nasilja u porodici. Pozitivnom sudskom odlukom žrtvi se podaruje dodatno vreme da se oporavi i uredi dalji život pošto paralelno sa trajanjem produženih hitnih mera traju i mere podrške žrtvi nasilja. O predlogu osnovnog javnog tužioca osnovni sud odlučuje u roku od 24 časa od prijema predloga i bez održavanja ročišta.

Zakon pokušava da okonča nedovoljno usklađenu saradnju organa i ustanova koje sprečavaju nasilje u porodici i pruža zaštitu i podršku žrtvi, ali nedovoljno usklađeno delovanja tih organa i ustanova i drugih organa i organizacije i pojedinaca koji pomažu pružanju i zaštiti i podrške žrtvama.

Predviđa se obaveza multiresorne saradnje, čija je svrha da prevlada izolovani i od drugih činilaca nezavisan pristup nasilju. Neophodno je da svi koji učestvuju u suzbijanju nasilja u porodici i zaštiti žrtve i pružanju podrške žrtvi nasilja budu ujedinjeni u naporima, da jedno drugo dopunjavaju i stvore sintetički i snažan i zajednički odgovor nasilju u porodici.

Uostalom, cilj ovog zakona je da na opšti jedinstven način uredi organizaciju i postupanje državnih organa i ustanova i time omogući delotvorna sprečavanja nasilja u porodici i bržu, blagovremenu i delotvornu zaštitu i podršku žrtvama nasilja u porodici.

Određeni su državni organi i ustanove koji su nadležni za sprečavanje nasilja i za pružanje zaštite i podrške žrtvama. Reč je o policiji i javnim tužilaštvima, sudovima opšte nadležnosti, prekršajnim sudovima i centrima za socijalni rad. Policija sprečava nasilje i pruža zaštitu žrtvama, Javno tužilaštvo učestvuje u sprečavanju nasilja, ali vodi i grupu za koordinaciju i saradnju, čija je uloga, pre svega, da se žrtvi pruži zaštita i podrška, sudovi vode postupke u predmetima koji proizilaze iz sprečavanja nasilja porodici, a centri za socijalni rad pomažu u sprečavanju nasilja i daju podršku žrtvama nasilja.

Pored njih, pomoć u sprečavanju nasilja, podršku žrtvama daju i druge ustanove pre svega ustanove socijalne politike, socijalna zaštita, zdravstvo, obrazovanje, vaspitanje. Podršku žrtvama nasilja mogu pružiti i druga pravna lica, udruženja i pojedinci, što je izraz intenzivne saradnje, kao ideja koja prožima ceo zakon.

U policijskoj upravi, osnovnom i višem javnom tužilaštvu, osnovnom i višem sudu i centru za socijalni rad imenuje se lice za vezu, čija je dužnost da svakodnevno razmenjuje obaveštenja i podatke bitne za sprečavanje nasilja, gonjenje i suđenje za krivična dela koja su povezana sa nasiljem u porodici i za pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja.

Po sredi je i instrument koji treba da omogući svakodnevnu komunikaciju, upoznavanje sa problemima, razmenu podataka bitnih za suzbijanje nasilja, uopšte mobilnost policije, sudova i javnih tužilaštava.

Posebno bitan izraz društvene sinteze u suzbijanju nasilja u porodici jesu grupe za koordinaciju i saradnju. One su zajednička tela u čijem radu učestvuju javna tužilaštva, policija i centri za socijalni rad. Onoliko je grupa za koordinaciju i saradnju koliko je osnovnih javnih tužilaštava. Tako da unutar grupe mogu zajednički da deluju i nadležni policijski službenik i zamenik javnog tužioca, koji je predložio produženje hitne mere i koji možda već vodi krivični postupak protiv učinioca nasilja. Kao što se vidi, pored zahteva kompetentnosti, ispunjen je i zahtev potrebe za dobrim poznavanjem okolnosti konkretnog slučaja.

Grupa za koordinaciju i saradnju sastaje se najmanje jednom u 15 dana i sastavlja zapisnik o svakom sastanku. Svrha ovih zapisnika je da se tačno utvrdi odgovornost za to što nisu preduzete potrebne mere ili što one nisu blagovremeno preduzete. Sastancima grupa mogu prisustvovati, po potrebi, predstavnici ustanova pravnih lica, udruženja, pojedinci koji su uključeni u pružanje zaštite žrtvama. Svaka grupa razmatra svaki slučaj nasilja u porodici koji nije okončan pravnosnažnom sudskom odlukom donetom u građanskom ili krivičnom postupku, slučajeve kada je potrebno da se pruži zaštita i podrška žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela iz ovog zakona, izrađuje individualni plan zaštite i podrške žrtvi i predlaže javnom tužilaštvu mere za okončanje sudskih postupaka.

Saradnja policije i javnih tužilaštava i centara za socijalni rad unutar grupe za koordinaciju i saradnju ne sme da rezultira samo pravilnom usmeravanju slučajeva nasilja ka krivičnom ili građanskom postupku. Dakle, ka represiji, već mora da rezultira i analizom razloga pojave nasilja ili opasnosti od nasilja u sredini u kojoj grupa deluje i, shodno tome, oblikovanje, primena mera kojima se pomaže potencijalnim žrtvama nasilja i otklanjaju mogući razlozi za nasilje.

Bit i suština delovanja grupe za koordinaciju i saradnju sastoji se u izradi individualnog plana zaštite i podrški žrtvi nasilja u porodici. Do toga dolazi kada se nasilje već desilo ili kada preti neposredna opasnost od njega. Individualni plan zaštite i podrške žrtvi jeste jedan od tri najbitnije komponente zakona.

Svrha zakona nije samo da delovanjem policije, javnog tužilaštava i sudova spreči neposrednu opasnost od nasilja, kao i da označi državne i druge organe koji su odgovorni za primenu zakona, već i da deluje na žrtvu nasilja i pomogne joj da se oporavi, vrati samopouzdanje, pronađe svoj drugačiji identitet i trajno reši probleme u kojima se našla.

Dužnost grupe za koordinaciju i saradnju je da izradi individualni plan zaštite i podrške žrtvi i nastao je od trenutka kada od nadležnog policijskog službenika primi procenu kojima je ustanovljena neposredna opasnost od nasilja. Pri tome nije značajno da li su učiniocu nasilja izrečene hitne mere ili nisu.