LiječNIČki vjesnik g o d. D I x

527

G astroenterostom ije.

U  G E   uzete  su  ovdje  u  obzir  samo  one,  koje 

su  izvršene  kao  sam ostalne  operacije  k o d   k roničnog 

gastroduodenalnog  čira.

Od 

453  G  E 

učinjeno  je  u 

440 

slučajeva  stražnja, 

a  u 

13 

slučajeva  prednja 

G E 

sa  Braunovom  anasto- 

mozom.

K a k o   je  v e ć   naprijed  spom enuto,  G  E  se  je  p o ­

stepeno  napuštala  i  sada  se  vrši  samo  kao  operacija 

iz  nužde  u  slučaju  gdje  resekcija  nije  nikako  m oguća. 

Zahvaljujući  F instererovoj  IR   ti  su  slučajevi  rijetki.

Umrla  su  22,  od   toga  je  u  15  slučajeva  uzrok 

smrti  ustanovljen  sekcijom , 

u  2  slučaja  pon ovn om  

operacijom   ante  m ortem ,  dakle  u 

17  slučajeva 

autopsijom ;  u  5  slučajeva  ustanovljen  je  klinički. 

M ortalitet  iznosi  4.85%.

U m rlo  je:  od   pneum onije  5,  slabosti  srca  5, 

em bolije  art. pulmonalis  1,  T b c  pulm onum  2, kaheksije

1,  circulus  2,  krvarenje  1,  peritonitisa  e  causa  ignota

2, 

peritonitisa  uslijed  dihiscence  šva  2, 

peritonitis 

uslijed  perfor.  ulcusa  1.

O d  peritonitisa  um rlo  je  svega  5,  t.  j.  22.75%. 

U  našem   m aterijalu  je  dakle,  ak o  u sporedim o  sa 

resekcijam a,  daleko  manji  relativni  broj  umrlih  od 

peritonitisa  k o d   G  E.

A k o   zbrojim o  sve  uzroke  smrti,  koji  su  nastali 

direktnom   krivnjom   same  operacije,  onda  to  iznosi 

36.36%,  a  ostale  kom plikacije  63.64%.  R azm jer  je 

dakle  skoro  obratan  nego  k o d   resekcija.

T o   ima  svoj  u zrok   ne  samo  u  tom e,  što  je 

trbušni  zahvat  k o d   G E  znatno  maniji,  nego  i  u  tom e, 

što  se  G E  zadnjih  godina  radi  sam o  k od  vrlo  slabih 

iscrpljenih  i  starijih  ljudi,  k od   kojih  kom plikacije  sa 

strane  srca  i  pluća  igraju  presudnu  ulogu.  Nema 

sumnje,  da  je  taj  razm jer  u  on o  vrijem e  kad  su  se 

G E  izvodile  kao  jedina  operacija  drugačije  izgledao 

i  b io  sličan  onom e  k od   resekcija.

Anestezija  kod  G E   bila  je:

lokalna 

408  —   90.07 %

lokalna  +   narkoza 

7  —  

1.54%

narkoza 

38  —   8.39%

453 

-

A tipičn e  operacije,

U   ov e  ubrajam o  atipične,  ne  radikalne  resekcije 

ekscisije 

ulcusa, 

okluzije 

pilora, 

gastrostom ije, 

jejunostom ije,  gastrotom ije,  lysis  adhaesionum   i  lapar. 

explorativae.

Izvedene  su  53.  Umrla  su  4,  t.  j.  7.54%.  O ve  su 

operacije  izvođen e  u  glavnom   prijašnijh  godina,  dok 

su  u  zadnjim  godinam a  v rlo   rijetke,  1— 2  godišnje.

Ulcus  perforatum .

Z b og   ulcus  perforatum   operirana  su  k o d   nas  102 

bolesnika,  od  toga  95  zb og  ulcus  duodeni  perforatum , 

a  7  zb og  ulcus  ventriculi  perforatum .  M uških  je  b ilo 

97,  a  ženskih  5,  pa  je  i  tu  p otv rđ en   redoviti nerazm jer 

p o   spolovim a.

Operacije:

Suturae  ulceris 

32

Suturae  ulceris  +   G  E 

69

R esek cija 

1

102

A nestesija  bila  je  većin om   o p ća   narkoza  zbog

v e ć   razvijenog  peritonitisa:

lokalna  anest. 

19  —   18.62%

lokalna  —   narkoza 

2  —  

1.96%

n arkoza 

81  —   79.41%

Umrlo  je 

31, 

što  iznosi 

30.39%, 

od  toga  većina 

umire  1— 2  dana  iza  operacije  od  peritonitisa  i  ope­

rativnog  šoka.

U  zadnje  vrijeme  postoji  u  pogledu  postupka 

kod  operacije  opet  borba  i  previranje.  D ok  su  jedni 

zato,  da  se  samo  prešije  ulcus,  drugi  dodaju  još  i 

G E,  a  treći  su  zato,  da  se,  kadgod  je  to  ikako  m o­

guće,  izvede  radikalna  resekcija.

Mi  smo  u  prijašnjim  godinama  radili  uvijek,  kao 

što  se  većinom   svuda  radilo,  suturae  ulceris  +   G E, 

sa  drenažom  ili  bez  nje.

Za  resekciju  se  prema  našem  materijalu  nismo 

mogli  odlučiti.  Ja  ne  znam  kakav  materijal  dobivaju 

drugi  odjeli,  ali  kod  nas  je  gotovo  uvijek  u  lošem 

stanju.  Jedan  jedini  slučaj,  i  to  je  bio  jedan  od  naše 

struke,  došao  je  jedan  sat  iza  perforacije  i  toga  smo 

resecirali.  Inače  obično  prođe  8— 10— 12  sati,  vrlo 

često  1— 2  pa  i  više  dana,  od  perforacije  dok  dođe 

bolesnik  u  bolnicu.  Vrlo  mnogo  dolazi  ih  transporti­

ranih  kolima  iz  okolišnih  mjesta  već  od  samog  trans­

porta  tako  kolabiranih,  da  moramo  više  sati  čekati, 

dok  se  u  krevetu  uz  cardiaca  toliko  oporave, 

da 

mogu  uopće  biti  operirani.  Dolaze  sa  želucima  i 

trbušnom  šupljinom  punom  jela  i  pića.

Ne  treba  zaboraviti,  da  su  to  većinom   hitne 

operacije,  koje  dolaze  već  nakon  svršenog  redovitog 

posla,  često  na  večer  i  u  noćno  doba.  Izmoreni 

liječnički  i  pomoćni  personal,  koji  je  prije  toga  izveo 

ne  znam  koliko  redovitih  operacija  i  možda  već  još 

koju  hitnu,  nije  također  bez  prigovora.  Uz  izmorenog 

kolabiranog  i  nepripravljenog  bolesnika  to  je  sve 

skupa  jedna  ekipa,  koja  nikako  ne  pristaje  za  ova- 

kovu  tešku  operaciju,  kao  što  je  resekcija,  za  koju 

inače  bolesnika  pripravljamo  kroz  nekoliko  dana,  a 

liječnik  operira  u  jutro  svjež  i  odmoren.  Događalo  se 

v eć  nekoliko  put,  da  su  po  zakonu  serije  došla  dva 

ovakova  bolesnika  jedan  za  drugim.  Da  li  jedan 

izmoreni  liječnik  u  noćno  doba  može  prosuditi  u 

kratkom  vremenu  mirno  i  objektivno  je  li  taj  b o ­

lesnik  sposoban  da  podnese  resekciju,  kad  inače 

trebamo  za  ovako  prosuđivanje  katkad  i  nekoliko 

dana  uz  sva  moguća  tehnička  pomagala?

Ovakav  način  radikalnog  operiranja  protivi  se 

našim  općim   principima  i  postupku  kod  drugih  ope­

racija.

Naći  ćete  i  tu  najrazličitijih  statistika.  Naći  ćete 

na  pr.  statistike,  koje  imaju  kod  resekcija  perfor. 

ulcusa  manji  mortalitet  nego  li  kod  prešivanja  ulcusa. 

Ja  se  neću  ništa  čuditi,  ako  jednog  dana  pročitam 

statistički  dokazano,  da  je  bolje  resecirati  ulcus  po 

noći,  kad  je  perforiran  i  sa  peritonitisom,  nego  li  po 

danu  kad  nije  perforiran.

Mi  se  i  ovdje  moramo  za  sada  ravnati  prema 

našim  iskustvima,  prema  našem  materijalu  i  prema 

našim  prilikama.

Mi  držimo  da  nemamo  pravo  eventualno  p o­

većavati  i  bez  toga  visoki  mortalitet  za  volju  boljih 

trajnijih  rezultata.  Držimo  da  je  to  hitna  operacija, 

u  svakom  slučaju,  na  oslabljenom  i  nepripravljenom 

pacijentu,  koju  treba  izvršiti  u  što  kraćem  vremenu 

i  sa  što  manjim  zahvatom,  a  još  se  velik  dio  ovih 

operacija  obavlja  u  narkozi.  Mišljenja  smo,  kao  i 

mnogi  drugi,  da  je  glavna  zadaća  u  tom  momentu 

pobijanje  peritonitisa,  a  ne  trajni  rezultat.

Najboljom  metodom  držimo  sada  prešivanje 

ulcusa  po  mogućnosti  bez  G E  i  bez  drenaže.  Ovo 

je  najlakši  i  najkraći  zahvat,  a  u  koliko  bi  bolesnik 

imao  kakove  smetnje,  te  se  u  normalnim  prilikama 

kasnijom  radikalnom  resekcijom  mogu  lako  po-

528

praviti.  G E  po  m ogućnosti  izostavljam o,  da  skratim o 

operaciju,  da  trajni  rezultat  eventualno  ne  p o ­

goršamo,  i  da  eventualno  kasniju  operaciju  ne  oteš- 

ćamo.  U  pitanju  drenaže  m nogo  je  na  nas  utjecalo 

mišljenje  F l o r s c h ü t z   a,  koji  je  na  tem elju  svojih 

iskustava  preporučivao,  da  se,  gdjegod  je  to  m oguće, 

ne  drenira  peritonealna  šupljina.

Ulcus  pepticum   jejuni.

Radi  ulcus  pepticum   bile  su  izvedene  33  o p e ­

racije  na  32  bolesnika  (1  je  operiran  dva  puta).  Umrlo 

ih  je  6.  M ortalitet  18.18%.

Ulcus  pepticum   nastao  je:

nakon  G  E 

u  27  slučajeva

nakon  resekcije 

u  5  slučajeva.

Osim  ovih  kratkih  podataka  ne  želim   o  ovom  

pitanju  sada  raspravljati.  Držim   da  je  toliko  važno, 

da  je  vrijedno  o  njemu  posebn o  progovoriti,  a  za  to 

će,  nadam  se,  skoro  biti  prilike.

Zaključak.

Nakon  svega  toga,  ak o  želim o  izvući  neku  korist 

od  toga  balansiranja  našeg  rada  n aročito  u  pogledu 

resekcija,  m oram o  mi  kirurzi  sebi  postaviti  dva  pi­

tanja.  P rvo:  da  li  im am o  m ogućnosti  da  smanjimo 

postoperativni  m ortalitet,  i  drugo:  da  li  ima  m ogu ć­

nosti  da  pop ravim o  trajne  rezultate  i  koje  su  to.

Što  se  postoperativnog  m ortaliteta  tiče,  tu  imade 

jedva  nešto  izgleda  na  bolje.  A k o   gledam o  statistike 

od   prije,  onda  vidim o  da  je  prije  10  god.  Hab e r e r 

im ao  5%  mortaliteta,  D e n k   pa če  3.7%,  de  Q u e r ­

v a i n   i  C l a i r m o n t   7.7% ,  G u l e k e   10.9%,  a 

P a y e r   12%.

A   danas  isto  tako  imamo  F i n s t e r e r a   sa 

4.5%,  naši  rezultati  od  6— 8%,  koji  su,  k ao  što  je 

G j a n k o v i ć   spom enuo,  prosječni  prem a  većini 

ostalih  klinika,  a  imate  još  i  danas  statistika  izvana, 

koje  iskazuju  prek o  10%  m ortaliteta.

A k o   uspoređujete  ov e  rezultate,  onda  vidite,  da 

su  vrlo  neznatne  razlike  od   prije  10  godina  i  danas. 

A   ipak  se  od  onda  m nogo  toga  u  našim  m etodam a 

poboljšalo.  Imamo,  k olik o  u o p će   m ože  biti  k o d   želu ­

čanih  operacija, 

savršenu  asepsu, 

operiram o  u 

lokalnoj  anesteziji,  im am o  izvrsnih  cardiaca  i  na­

v odn o  dobrih  sredstava  protiv  pneum onije,  uvedenu 

i  organiziranu  transfuziju  krvi,  pripravljam o  dobro 

bolesn ike  prije  operacije.  Imamo  baš  na  tom   p o ­

dručju  savršenu  dijagnostiku, 

tehnika  i  tehnički 

m aterijal  su  usavršeni  i  t.  d.

A k o   se  uza  sve  to   rezultati  u  pogledu  m ortali­

teta  nisu  ni  izdaleka  razm jerno  poboljšali,  onda  to 

znači  da  tu  imade  n ešto  što  je  izvan  naših  m ogu ć­

nosti.  M i  ne  m ožem o  spriječiti  da  jedan  čo v je k   dolazi 

na  operaciju  mlađi,  a  drugi  stariji,  ni  da  taj  stariji 

donosi  sa  sobom   svoju  fiziološku  arteriosklerozu, 

slabije  srce,  a  uslijed  toga  i  sklonost  za  pneumoniju, 

trom bozu  i  emboliju.  Mi  ne  m ožem o  spriječiti,  da  su 

neki  ljudi  slabije  otporniji,  a  drugi  jače.  M i  ne 

m ožem o  spriječiti,  da  jedan  dolazi  od  svoje  bolesti 

iscrpljen  manje  ili  više,  mi  ga  ne  m ožem o  prije 

ojačati,  kad  on  tek  od  operacije  traži  svoje  ojačanje. 

Mi  ne  m ožem o  kraj  sve  naše  savršene  asepse  sprije­

čiti  koji  peritonitis, 

kad  radim o  na  organima  koji 

nisu  p osve  aseptični.  Kraj  sve  naše  izrađene  tehnike 

mi  ne  ćem o  nikad  m oći  spriječiti  da  se  ne  dogodi 

k a k ova   nezgoda.  A k o   ljudska  tehnika  ne  m ože 

spriječiti  da  pukne  jedna  željezna  prečka,  da  se  sruši 

jedan  precizn o  izgrađeni  most,  h oćem o  li  mi  ikada

m oći  spriječiti  da  pukne  jedna  m akar  k a k o  dobro 

položen a  svila  ili  catgut  br.  1,  ili  da  od  stotine  šavova 

jedan  proreže  dva  do  tri  m ilim etra  debelu  stijenku 

crijeva ?  Ili  da  od   toliko  u  k ratko  vrijem e  položenih 

ligaturg  jedna  popu sti?

Jedna  m ogućnost  spominjana  je  od  m nogih  k a ­

paciteta  i  to,  da  su  postigli  bolje  rezultate,  kad  su 

sve  svoje  slučajeve  sami  operirali.  No  je  li  i  to  m o­

g u će ?  Kraj  današnjjeg  v elik og   broja  tih  operacija 

nem oguće  je  da  ih  jedan  čo v je k   izvršuje.  A   šta  je 

onda  sa  pod m la tkom ?  G dje  će  oni  mlađi  steći  svoju 

rutinu?  T k o  će  zam ijeniti  ov e  virtuoze,  kad  postanu 

n esp osobn i?

U  m nogim   statistikama  prom inentnih  kirurga 

čitat  ćete  poseb n o  naglašeno,  da  su  to  slučajevi,  koje 

je  operirao  on  i  n jegovi  asistenti,  što  bi  im alo  da 

zvu či  k ao  neka  isprika  za  previsok i  m ortalitet.  Je  li 

to  baš  ispravn o?  Ja  sam  ličn o  k a o  sekundarni 

liječnik  izvršio  m oje  prve  52  resekcije  bez  ijednog 

smrtnog  slučaja.  A   kad  sam  v e ć  navodno  imao  neko 

iskustvo  i  rutinu,  onda  mi  je  53.  um ro  od   peritonitisa. 

A   neizbježivi  procen at  je  k on a čn o  ipak  došao. 

Nema  li  m ladost  baš  k o d   izvođen ja  operacija  također 

neke  predn osti?  B olji  vid,  v e ću   izdržljivost,  elastič­

nije  prste,  jaču  volju  i  t.  d.

K ad  gledate  veliku   razliku  u  m ortalitetu  kod 

pojedinih  jednako  vrijednih  kirurga,  koji  se  služe 

istim  m etodam a,  imadu  istu  asepsu  i  ostale  uvjete 

rada,  onda  ne  m ože  to  drugačije  biti  n ego  da  je  ipak 

najvećim   dijelom   tu  krivnja  na  gorem   b olesn ičk om  

materijalu.  Inače  b i  jedin o  m orao  pretpostaviti,  da 

jedni  donose  iskrene  statistike,  a  drugi  ne.

P o  F l o r s c h i i t z o v o j   detaljiziranoj  statistici 

vidi  se,  kakav  je  veliki  porast  u  mortalitetu,  ako  se 

operiraju  penetrirajuća  u lcera  ventriculi.

M i  ćem o  u  našim  uspjesim a  tak ođer  biti  uvijek

0  tom e  ovisni.  I  a k o  jedne  godine  uspijem o  da 

m ortalitet  potisnem o  za  jedan  procenat,  druge  g o ­

dine  treba  samo  da  se  nam jerim o  na  2— 3  starija  ili 

bilo  k ak o  slabija  bolesn ika  ili  takve  sa  penetrira- 

jućim   ulcusom ,  i  naš  p rocen a t  će  biti  viši.  G djekoji 

put  igra  i  tu  ulogu  puki  slučaj  k ao  i  svuda  u  životu.

K a k o  je  resek cija  teška  operacija,  i  k a k o  je  njen 

m ortalitet  labilan  i  če sto   neovisan  o  nama,  pokazuju

1  oni  slučajevi,  koji  doduše  sada  stoje  pon osn o  na 

listi  uspjeha,  no  kojim a  je  vrlo  m alo  m anjkalo  da 

tam o  ne  budu.  K oliki  su  od  oninh,  koji  su  zdravi 

otpušteni,  k roz  n ek olik o  dana  lebdili  izm eđu  života 

i  smrti,  kolikim a  je  život  visio  u  potpunom   smislu 

riječi  na  jednoj  niti?  K olik e  smo  n a v ečer  ostavili,  a 

da  nismo  znali  k a k ove  ili  da  li  ćem o  ih  u op će  ujutro 

naći?  A   kada  je  konačno  bolesnik  zadnjim   rezervnim 

snagama  svog  organizma  prešao  preko  kritičnog  sta­

nja,  odahnuli  smo  i  rekli:  hvala  Bogu  da  je  prošlo. 

Istina  je  da  smo  često  mi  pom ogli  našim  sredstvima 

bolesniku  da  pređe  opasnost,  ali  da  ta  sredstva  nisu 

sigurna,  uvjerili  smo  se  na  onima,  koji  su  usprkos  njih 

umrli.  I  ako  hoćem o  biti  iskreni,  m oramo  priznati, 

kako  smo  i  sami  bili  svjesni,  da  je  u  pojedin im   slu­

čajevim a  vrlo  malo  ovisilo  o  nama,  hoće  li  taj  bolesnik 

p reći  onu  finu  granicu  koja  je  trebala  odlučiti,  da  li 

će  biti  ubrojen  kao  uspjeh  ili  će  za  k oji  procenat  p o ­

visiti  naš  mortalitet.  No  takve  se  stvari  kod  statistika 

ne  spominju,  tamo  se  vide  samo  brojke.

Prema  tome  mislim,  da  bi  mnogi  operater,  koji 

imade  k oje  godine  m anji  procenat  mortaliteta,  m o­

gao  ne  s  ponosom ,  nego  skromno  dati  svoj  izvještaj 

sa  riječim a:  »G ospodo,  ja  sam  ove  godine  bio  tako 

sretan  da  im adem   samo  6%  m ortaliteta.«

I

529

A k o   sam  nabrojio  sve  što  mi  ne  m ožemo,  onda 

se  moram   i  pitati,  šta  mi  u opće  tu  m ožem o  popraviti. 

Ja  mislim  m alo  —   skoro  ništa.  —   Za  mene  je  prilično 

jasno:  ako  kirurgija  kroz  zadnjih  10  godina  kraj  svih 

tih  silnih  nastojanja,  kraj  svega  napretka  na  svim 

područjim a  op će  m edicine,  tehnike  i  t.  d.  nije  u sp je­

la  da  taj  procenat  znatnije  snizi,  to  onda  znači  da  je 

resekcija  za  ljudski  organizam   jedna  tako  teška  o p e ­

racija,  da  traži  6— 8%  prosječn og  mortaliteta  i  da 

ćem o  m i  još  dugo  a  m ožda  i  uvijek  na  tome  ostati.

Da  li  to  znači  negativno  m išljen je  o  kirurgiji? 

Ne,  naprotiv  to  znači,  da  je  kirurgija  u  razm jerno 

kratko  vrijem e  uspjela  da  iscrpe  sve  m ogućnosti  na 

tom e  području  i  da  ih  dade  čovječan stvu .  Ono  što  je 

preostalo,  ne  leži  više  u  njezinoj  m ogućnosti.

M i  ipak  ne  m ožem o  stajati  skrštenih  ruku,  mi 

m oram o  tražiti  m ogućnosti  poboljšan ja.  N o  uza  sve 

to  još  uvijek  ćem o  se  morati  dosta  truditi  da  održim o 

stanje  na  ovoj  visini,  k ak o  je  sada.  I  oscilirat  ćem o 

unutar  tih  nekoliko  procenata.

A   kako  je  sa  trajnim   rezultatim a?  I  o v d je   je  situ­

acija  otprilike  ista.  Čuli  smo  od  kolege  G j ank o -  

V i ć a ,   da  je  broj  trajno  izliječenih  p oslije  IR  98%, 

a  i  drugi  autori  donose  poprečno  oko  95%  dobrih  r e ­

zultata.  A k o   su  p oslije  isključne  resekcije  na  klinici 

tako  dobri  rezultati,  vjerojatn o  je  da  neće  biti  gori 

ni  p oslije  drugih  resekcija.

K ao  sigurno  m ožem o  uzeti  da  100%  ne  m ožem o 

postići.  T o   još  nijedna  tako  teška  kirurška  m etoda 

nije  postigla,  pa  sigurno  n eće  ni  ova.  N ekoliko  je  put

0  tome  izvješteno  i  u  najn ovije  doba  (Tam m ann  iz 

H annovera),  a  i  mi  smo  se  uvjerili  na  nekim  našim 

slučajevim a,  da  postoje  lju di  sa  tako  silnom  dispozi­

cijom   za  stvaranje  ulcusa;  takvi  se  mogu  smatrati 

kirurški  neizlječivim a,  jer  nakon  ne  znam  kako  radi­

kalne  opetovane  resekcije  u  najkraćem   vremenu  d o ­

bivaju  opet  svoj  ulcus.  Da  se  100% -tni  rezultati  ne 

m ogu  postići  k o d   oboljenja,  gdje  se  odstranjuje  b o ­

lesni  organ,  a  ne  odstranjuje  sklonost,  dijateza  za  tu 

bolest,  to  je  i  teoretski  sigurno.

A k o   je  dakle  kirurška  terapija  ov d je  postigla 

95— 98%  trajnih  dobrih  rezultata,  koliko  joj  onda 

još  uopće  preostaje  za  napredak?  N apuštanjem   GE

1  prelazom   na  radikalne  resekcije  uz  cijenu  većeg 

m ortaliteta  ona  je  u  kratko  vrijem e  i  tu  dala  svoj 

maksimum  ili  vrlo  blizu  njega.  I  tu  je  ona  u  glavnome

iscrpila  svoje  m ogućnosti, 

a  ono  što  je  preostalo, 

m ože  se  o ček iva ti  još  jedino  od  interne  terapije.

Prem a  svemu  konačno  izgleda,  da  je  kirurško 

liječenje  gastroduodenalnog  čira  u  glavnom   dalo  što 

je  m oglo  dati.  M ogu   se  pojedine  m etode  nešto  m ije­

njati,  m ože  se  raditi  s  ovim   ili  onim  tehničkim  m ate­

rijalom ,  sa  stezaljkam a  ili  bez  njih,  ali  brojčani  re­

zultati  su  tako  blizu  sk rajnje  granice  mogućnosti,  da 

tu  m ože  biti  tek  neznatnih  prom jena  i  oscilacija  pre­

m a  gore  a  i  prem a  dolje.

Još  nekoliko  riječi  o  saradnji  kirurga  s  interni- 

stima.  0   tome  se  na  svakom   sastanku  i  sjednici  go­

vori  i  čuo  sam  već  m noge  apele  za   tu  saradnju.  Baš 

to,  što  se  toliko  spom inje  i  traži,  dokazuje  da  je  nema. 

N a  sastancim a  se  uostalom   m i  uvijek  prilično  složim o. 

A l i   u  praksi  mnogo  m anje.  A   m ožda  je  i  b olje  da  je 

tak o?  M o ž d a   je  za  napredak  b olje   da  svaki  ide  svo­

jim  putem  naprijed  bez  obzira  na  drugoga,  nego  da  se 

dade  sm etati  njegovim   teorijam a.  Cilj  nam   je  doduše 

isti,  ali  putovi  su  nam  tako  različiti,  da  ih  je  teško 

dovesti  u  sklad.

D a  smo  se  mi  suviše  obazirali  na  njihove  teorije 

o  važnosti  reseciranog  dijela  želuca  i  t.  d.,  ne  bi  nikad 

postigli  takove  uspjehe.  A   kad  bi  oni  vjerovali  u  naše 

uspjehe  i  bili  s  njim a  zadovoljn i  tako  kao  mi,  već  bi 

davno  prestali  tražiti  uzrok  ulcusa,  dijatezu  i  t.  d. 

Za  napredak  je  u vijek   bolje  m eđusobna  borba  i  na­

tjecan je,  pa  m akar  ona  u  sadašnjosti  kod  pojedinih 

slučajeva  i  škodila.

I  zato  je  bolje,  da  mi,  k oji  sm o  po  m ojem   m iš­

lje n ju   u  glavnom   iscrpli  naše  mogućnosti  i  dali  svoje, 

ne  sputavam o  njim a  krila.  A k o   želim o  nesebično  do­

bro  b olesn om   čovjeku,  pustim o  ih  n eka  b e z  obzira 

na  nas  i  naše  uspjehe  traže  putove,  koji  će  b e z  m or­

taliteta  dovesti  do  istih  ili  još  boljih  rezultata.  Jer, 

p rem da  kirurškoj  terapiji  na  ovom   području  pripada 

sjajn a  prošlost  i  sadašnjost,  internoj  terapiji  se  sada 

tek  otvaraju  na  tom   području,  iako  još  nejasni  i  m a ­

gloviti,  ali  široki  vidici.

Završu ju ći  svoj  izvještaj  ja  se  u  ime  našeg  o d jela  

z ah valju jem   gg.  prim.  F l o r s c h i i t z u   iz  Zakladne 

b olnice  i  kol.  G j a n k o v i ć u   sa  klinike,  što  su  nam 

svojim   naprijed  spom enutim  radovim a  dali  pobude, 

d a  skupimo  i  preispitamo  i  naš  m aterijal  sa  toga  p o­

d ručja;  za h v a lju jem   i  zato  što  su  nam  objavljivanjem  

svojih  rezultata  i  bogatih  iskustava  dali  prilike  da 

naš  rad  korisno  usporedimo  sa  njihovim.

Kirurško  odjeljenje  Banovinske  bolnice  u  Šibeniku  (Šef  primarius  dr.  Josip  Pasini)

P e r  i d u  r a l  n a   a n a s t e z i j a .